Časni fratar - sotona

PRVI logoraši su počeli pristizati teretnim vagonima na železničku stanicu Jasenovac 20-21. avgusta 1941. Odatle su sprovođeni na livade kraj sela Bročice sa južne strane Struga, uz šumu Donja Krndija i put Novska - Jasenovac. Na tom mestu su bile podignute dve barake, a na ulazu stražara i dva stražarska tornja. Sve je bilo ograđeno bodljikavom žicom.

Svi koji su tokom avgusta do početka oktobra 1941. upućeni u Koncentracioni logor Jasenovac bili su smešteni u ove barake. Logoraši u svojim izjavama taj logor nazivaju Bročice I, Bročice II, Šuma i Bročke Jasenice, a ustaše i Varsajev. Oni koji su u Koncentracioni logor Jasenovac upućivani od kraja septembra do 15. novembra 1941, smeštani su u dve barake podignute kraj sela Krapje na livadama uz rub šume Gornja Krndija.

Zbog plavljenja terena, u taj logor su ubrzo preseljeni logoraši sa barakom iz Bročica, s tim što ih je najveći deo pre i za vreme selidbe pobijen. Tako je od kraja septembra do 15. novembra 1941. postojao samo Koncentracioni logor Jasenovac, kraj sela Krapje, ili - kako su ga logoraši zvali - Krapje I, Krapje II. Kad je usledila i selidba logora Krapje, takođe zbog plavljenja, u njemu je bilo oko 3.000 logoraša, od kojih je tu selidbu na novo područje u Ciglanu (Ozrena Bačića), preživela polovina.

U novom rejonu pored ciglane nalazila se pilana i neki drugi objekti, a u samom Jasenovcu su početkom 1942. i kožaru pretvorili u deo koncentracionog logora. U stvari, Bročice, Krapje, Ciglana i druga mesta istog logora ustaše su nazvale „Ustaška obrana - Zapovjedništvo sabirnih logora Jasenovac“.

Prema nekim izvorima i izjavama, u tom logoru (Bročice i Krapje) od 21. avgusta do 15. novembra 1941. ubijeno je 8.000 do 12.000 logoraša.

U početku je Koncentracioni logor Jasenovac bio primitivan, ograđen sa više redova bodljikave žice. Tokom vremena tri četvrtine logorskog prostora opasano je zidom visokim 3-5 metara, a na četvrtoj strani reka Sava je činila ogradu. Na zidu je bilo sedam zidanih stražarnica, tako raspoređenih da se sa njih lako mogao kontrolisati ceo logorski krug i dalja okolina. Na vrhu zida bili su redovi bodljikave žice i žica pod električnim naponom. Za ulazak i izlazak iz logora služila su dvoja vrata od jakog drveta, oko kojih su bile stražarnice sa dvostrukom stražom. Od logorskih prostorija najpoznatije po zlu bile su: „Ciglana“, „Glavno skladište“, „Pičilijev krematorij“, „Sablasno jezero“, „Zvonara“, „Tunel“, „Granik“, „Skela“, „Lančara“, „Pilana“, „Mlin“, „Stolarija“.

Međutim, kada se pominje Koncentracioni logor Jasenovac uglavnom se misli na „Ciglanu“, u kojoj su počinjena najstrašnija zverstva. Od polovine novembra 1941. do 23. aprila 1945. Jasenovac je bio najveći logor smrti i u njemu se dnevno nalazilo tri do četiri hiljade logoraša.

Koncentracioni logor Stara Gradiška, je od kaznenog zavoda Austrougarske i Kraljevine Jugoslavije, a zatim zavoda Ministarstva unutrašnjih poslova NDH pretvoren krajem 1941. i početkom 1942. u koncentracioni logor. Njegov zvanični naziv je „Ustaška obrana - Zapovjedništvo sabirnih logora Stara Gradiška“. Muški logor činile su zgrade bivše kaznionice.

U starom delu nekadašnjeg zatvora, a zatim i logora, smešteni su bili uglavnom Jevreji i Srbi. Na drugoj strani od ulaza u muški deo logora je bio ulaz u Kulu. U Kuli su boravile žene, a u martu 1942. ustaše su odvele žene zatočenice - po narodnosti Hrvatice, u takozvani hrvatski ženski logor. U samom početku bio je predviđen za „nepoćudne“ za ustašku NDH - Hrvate i Muslimane, ali to nije ostvareno pošto su u njega već januara i februara 1942. počeli trpati antifašiste (bez obzira na nacionalnost) a u skladu s politikom genocida - Srbe, Jevreje i Rome (najviše žene sa decom).

U njemu su ustaški krvoloci primenjivali takve metode masovnog uništavanja muškaraca, žena i dece, koje po zverstvima jedino mogu da se uporede sa Majdanekom ili Treblinkom. Od početka se u Staroj Gradiški masovno ubijalo glađu, pegavim tifusom i teškim fizičkim radovima. Poseban postupak primenjivan je na članove antifašističkih organizacija. Njih su ustaše zatvarale u ćelije i ostavljale bez hrane i vode do smrti.

„Kula smrti“, kako su je sami koljači zvali, bila je zgrada za žene i decu, koje su, uglavnom, ubijali glađu.

Ali, pošto je zatočenika u logoru bilo mnogo, ustaše nisu stizale da ih sve pokolju. Zato bi ih često odvodili do Save, vezivali oko vrata cigle i potapali ih u reku.

Velike grupe zatvorenika odvođene su iz logora u obližnja sela Jablanac, Bistricu i Mlaku, gde su ih ubijali maljem nad iskopanim rakama. U logoru Stara Gradiška leta 1942. ugušeno je plinom preko 600 dece. Najmasovnija ubistva u ovom logoru dogodila su se u vreme kada je komandant logora bio ustaški satnik Miroslav Majstorović, bivši fratar Filipović.

Pored krvavog Gagra, poznati po zverstvima bili su i Stojčić, Čenan, Vuković, Runjaš, Džogić, Orešković, Miloš, Matković, Vrban, Gadžić i drugi, kao i ustaškinja Maja Buždon, koja je uživala u klanju upravo žena i dece.

(Nastaviće se)