Broz daleko od fronta!

DOK je Tito odbrojavao poslednje godine svog života, a na Frankovom grobu u „Dolini palih“, na obroncima Gvadarame, počinjala da se hvata patina prošlosti, u Španiju su počeli, kao turisti, da pristižu iz Jugoslavije preživeli „španski borci“, ili, kako smo ih zvali tokom svih posleratnih godina, „dobrovoljci slobode“.

Stigli su da posete nekamesta svojih slavnih i izgubljenih bitaka. Od onih slavnih vremena je prošlo 40 godina. Mnogi nisu dočekali da ponovo vide Španiju i da se osvedoče da Franka više nema među živima. Među sedim glavama bili su Koča Popović, Ivo Vejvoda, Peko Dapčević, Lazar Udovički, general Vojo Todorović i njih još pedesetak. Posetili su Brunete, neki su skoknuli do Ebra, Alikantea, Valensije, Albasetea.

„Nisam očekivao da ću ovo doživeti“, rekao je Ivo Vejvoda, pričajući šta mu se desilo u Alikanteu. Ušao sam u taksi, a taksista, stariji čikica me pitao odakle sam. Ja mu kažem, a on me preseca: „Oh, pa ja sam ovde ratovao sa jugoslovenskim drugovima iz internacionalnih brigada“. I ja sam, kažem. A on stade da se pozdravimo, uz prisan zagrljaj, kao stari znanci i saborci. Bilo smo oduševljeni obojica. A kad smo nastavili put, zapevali smo iz sveg glasa, našeg staračkog, onu našu ratnu pesmo „Kinto regimiento...“

Tih dana sam odvezao Peka Dapčevića na Frankov grob u „Valle de los caidos“. Do tamo ima pedesetak kilometara. Stari diktator je sebi za grobnicu odabrao jedno brdo na obroncima Gvadarame i dao da mu se večna kuća sagradi sto metara ispod zemlje. Do njegovog groba se dolazi tunelom!

Putovali smo preko Brunete, gde su mnogi „naši Španci“ ostavili kosti. Tu je i Peko ratovao. Tu je i ranjen u glavu.

„Tu ranu sam kasnije, u partizanskom ratu“, priča mi Peko, „koristio kao izgovor kad sam se ponekad oglušio na neke Titove vojne naredbe. Govorio sam: Ja sam udaren u glavu...“

A onda zaćuti i setno, izgubljenog pogleda, prati talasaste predele Brunete, pritisnutog plavetnilom letnje žege.

Kad smo došli na Frankov grob, rekao mi je videvši fotoaparat u mojim rukama, da se „ne šalim glavom“, a to će reći njegovom, i da se te fotografije slučajno ne pojave u jugoslovenskoj štampi. „Šalim se“, dodao je. „Meni se više ništa ne može desiti. Prestao sam da se pribojavam i njega, Tita... Bože, svašta pričam...“

Iskoristio sam taj momenat kada je pomenuo Tita da ga zapitam za nešto što mi se tih dana, a i kasnije, sve češće vrzmalo po glavi... da li je Tito ratovao u Španiji. Peko bi to trebalo da zna.

„I Tito se onda“, počeo sam izokola, „zajedno sa vama tukao sa frankistima. Da li ste se sretali sa njim ovde na Bruneteu, ili na nekim drugim ratištima?“

Trgao se stari ratnik, valjda instinktivno na pominjanje imena njegovog maršala. Pogledao me tvrdim pogledom, i sa blagom nijansom ironije rekao:

„Ja takvog ovde nisam sretao. Koliko ja znam, on u Španiji nije ratovao ni jednog jedinog dana“.

Zaćutao je na trenutak, kao da se priseća nečega, a onda je dodao:

„Kad smo došli u Španiju, ne znam da li je iko iz naše grupe znao da Tito postoji. Ja nisam. U toj prvoj, pa i drugoj godini rata među nama se Titovo ime nije pominjalo, niti ga je bilo među nama. Ako ja nisam znao za njega, valjda bi nam neko od „naših Španaca“, to rekao. Neko bi morao znati...“

Sedeo sam tih dana jedne noći u holu madridskog hotela „Almudena“ sa Kočom Popovićem. Pričali smo o Kubi, Kastru i Če Gevari. Ostareli partizanski ratnik i slavni španski borac, u svom ciničnom stilu govorio je o Kastru, a naročito o Čeu, kao „avanturistima“. Iskoristio sam pogodan trenutak da ga zapitam da li je Tito bio u Španiji, da li je i ovde ratovao.

Pogledao me iskosa svojim umornim očima, preko kojih se već navlačio pepeo starosti i rekao: „Mislim da bi bilo umešnije da to pitanje postavite njemu, Brozu, dok je još u životu!

Posle tih reči, stari cinik je zaćutao, stavljajući mi do znanja da više nema šta da kaže.

Bio sam uveren da odgovor na to pitanje zna proslavljena španska revolucionarka Dolores Ibaruri „La Pasionarija“, jedna od zastava Španskog građanskog rata koja je više od dve decenije bila generalni sekretar KP Španije.

Kad se vratila iz Moskve, u proleće 1977. godine, posle četiri decenije izgnanstva, posetio sam je u njenom madridskom domu, u ulici Alfonso 13, gde joj je partija obezbedila stan. U intervjuu koji je trajao dva sata, najviše je pričala o učešću „naših Španaca“ u građanskom ratu.

„O, kako su to bili divni i hrabri momci“, kazala je. „Često sam ih sretala na ratištima, a sa nekima od njih se i sprijateljila. Sa Veljkom Vlahovićem sam se upoznala ovde, ali smo i u Moskvi, kasnije, održavali prijateljske veze. I znate po čemu sam još zapamtila te vaše momke koji su ovde ratovali. Brže su od drugih progovorili španski. Mora da su učili od naših devojaka...“

I smejala se grohotom. Prekinuo sam je ozbiljnijim pitanjem:

„A, Tito, je li se on tukao ovde, zajedno sa vama, protiv Franka?“

„Ne, on nije bio ovde, a rekao mi je, i to mislim ne jednom, da mu je žao što nije bio onda ovde sa nama“, rekla je sasvim odsečno stara revolucionarka.

Ni Santjago Kariljo, koji je La Pasionariju zamenio na položaju generalnog sekretara KP Španije i koji je u Španskom građanskom ratu bio na značajnim položajima među republikancima, nije mogao da potvrdi da je Tito bio u Španiji:

„Koliko ja znam, a trebalo bi da znam, nije. Pa, ja sam se sa njim posle rata sretao više puta i nikada od njega nisam čuo ni reč prisećanja na španske ratne dane. Ne, ne, nije bio ovde“.

(Nastaviće se)