Streljanja bez tragova

PROCEDURA na gubilištu je za svakog osuđenog ponavljana na isti način. Predsednik komisije bi prvo saopštio da je presuda pravnosnažna i izvršna, a zatim bi izdao nalog starešini milicijskog voda da izvrši smrtnu kaznu. Starešina bi na to naredio milicajcima da osuđenog zavežu za stablo konopcem i da mu se preko očiju veže marama. Zatim bi postavio milicajce na „primereno odstojanje“ i „izdao komandu pucanja“. Samo streljanje je „izvršeno iz jednog plotuna, s tim što je starešina grupe ispalio još po jedan metak u osuđenog“.

Posle streljanja, lekar je pregledao leševe i „konstatovao da je smrt odmah nastupila“, a potom su leševi polagani u mrtvačke sanduke i sahranjivani na licu mesta, „jedan pored drugog u posebnu grobnicu vel. 2 h 1,50 metara“. „Sve grobnice i njihova okolina su zatrpane i očišćene tako da nema tragova izvršenja smrtne kazne i sahrane leševa“. Pri vezivanju za stablo i stavljanju marame preko očiju dvojica su „ćutala i nisu pružala otpor“, a jedan je „govorio ‘jao, moja majko’, ali nije pružao otpor“.

U pripremama za izvršenje posebna pažnja se poklanjala u slučajevima osuđenih za terorizam, dela protiv naroda i države, ali i za ubistvo policajca. U Smederevu 1974. godine je neki Milan Sekulić, robijaš u bekstvu iz Zabele, ubio jednog i ranio drugog policajca kad su pokušali da ga uhapse, za šta mu je izrečena smrtna presuda. Odmeravajući kaznu, sud je našao „da intervencija službenih lica - članova patrole nije predstavljala samo intervenciju organa javne bezbednosti, već akt društva, koje je nastojalo da optuženog vrati u kazneno-popravnu ustanovu kako bi se omogućio nastavak njegovog prevaspitavanja. Zato je izvršenje ovog dela atak na samo društvo, koje je iscrplo sve raspoložive mogućnosti u pogledu prevaspitanja optuženog“.

Uznemirenost u javnosti je bila velika, a u pravosuđu i policiji još veća, pa je odlučeno da se smrtna kazna ne izvršava u Smederevu. Smederevski sud je odredio komisiju i naložio joj da Sekulića odvede u Beograd radi streljanja, što je i učinjeno u podrumu Centralnog zatvora. Leš je, o trošku smederevskog suda, sahranjen na jednom beogradskom groblju, a grob je „obeležen jednom drvenom krstačom, bez ikakvih oznaka“.

Majci osuđenog su predate njegove lične stvari i rečeno joj je da se javi sudu posle šest meseci „radi saopštavanja podataka o grobnom mestu“. I zaista, šest meseci kasnije saopšteno joj je „na zapisnik“ mesto sahrane „pri čemu joj se dozvoljava da posećuje ovaj grob i brine se o njegovom održavanju, te da može da podigne znamenje bez prava prenosa posmrtnih ostataka“. Pogrebnom preduzeću u Beogradu je javljeno da je majci „dozvoljeno da posećuje grob“.

Mnogi koji su, u raznim svojstvima, učestvovali u izvršenju smrtne kazne govorili su mi da je taj događaj uvek izazivao uzrujanost, maltene paniku, u nadležnom sudu i zatvoru. U komisiju za izvršenje se skoro nikada nije imenovao sudija koji je doneo smrtnu presudu nego neki drugi. Dešavalo se da pojedine sudije i zamenici javnog tužioca odbiju da učestvuju u radu komisije, čak i po cenu disciplinske odgovornosti.

Streljanje dvostrukog ubice u Prištini 1973. godine moralo je da se odloži za 24 sata jer su čak trojica zamenika javnog tužioca odbila da mu prisustvuju - sva trojica su suspendovana, pa je tek četvrti ušao u komisiju.

Advokati branioci su 1971. godine stekli pravo da prisustvuju izvršenju smrtne kazne, ali ga je malo koji koristio. Među retkim izuzecima je jedan advokat, čovek veoma obrazovan i osetljiv, koji je - doduše, samo jednom, 1974. godine - pratio svog branjenika na gubilište. On mi je kazivao da su „pripreme za egzekuciju tekle traljavo, videlo se da niko u zatvoru i sudu nije dorastao situaciji, i svi su imali vidnu tremu“.

Za mesto izvršenja odabran je šumarak izvan grada, na obali reke. U jednom trenutku rekom je prošao tegljač sa šlepovima, a mornari su mahali ovima na obali, ne znajući zašto su tu okupljeni. Osuđenik, već vezan za drvo i s povezom preko očiju, tražio je da mokri, ali mu to nisu dozvolili. Izdahnuo je tek posle drugog plotuna.

Kraj