Zatvori kao košnice!

U Hrvatskoj su dugo gonjeni križari (među kojima je bilo mnogo ratnih zločinaca - ustaša i domobrana) i njihovi jataci. Velikoj grupi križara, od kojih su mnogi uspeli da pobegnu 1945, ali su se 1947. ilegalno prebacili u zemlju radi dizanja oružanog ustanka, sudio je Vrhovni sud Hrvatske u Zagrebu avgusta 1948. Samo na tom jednom suđenju izrečeno je više od četrdeset smrtnih presuda, a izvršena je 41 - 18 vešanjem i 23 streljanjem. Među osuđenima je bilo nekoliko ustaša koji su lično vršili zločine u Jasenovcu i drugim logorima za vreme rata, poput Ljube Miloša, Ante Vrbana i drugih.

U Srbiji su to, naročito posle hvatanja Draže Mihailovića, uglavnom bile manje četničke grupe ili pojedinci, kao i njihovi jataci. Primera radi, Dobrivoje Lukić iz okoline Požarevca streljan je septembra 1949. kao "član oružane bande protiv postojećeg poretka" i zbog jatakovanja odmetnutim četnicima.

Među odmetnicima nisu bili samo pripadnici snaga poraženih u ratu. Pojedine mere komunističkih vlasti, kao na primer politika prinudnog otkupa poljoprivrednih proizvoda ili stvaranje zemljoradničkih zadruga, izazivale su duboko nezadovoljstvo u narodu, koje je ponekad prelazilo u otvoren, pa i oružan otpor. Najpoznatiji takav slučaj bila je Cazinska buna, oružani ustanak nacionalno mešovitog seljaštva u Cazinskoj krajini i Slunjskom srezu maja 1950. godine.

Političke ideje ustanika bile su sasvim maglovite i činile jednu "čudnu smešu" - računalo se s podrškom Zapada, ali i Informbiroa! Oko 300 ustanika je, u manjim ili većim grupama, izvedeno pred vojne sudove, sarajevski i zagrebački, koji su održali osam suđenja u Cazinu (sarajevski) i jedno u Slunju (zagrebački). Na tim procesima izrečeno je osamnaest smrtnih presuda. Pomilovana su dvanaestorica a streljana šestorica, među njima dvojica kolovođa - Milan Božić i Mile Devrnja.

Koliko god se želelo da bude grandiozna, socijalistička revolucija nije učinila kraj ubistvima, razbojništvima i svakojakim drugim "običnim" zločinima. Kriminalitet je sistematski guran pod tepih i prikazivan kao zaostatak starog, nepravednog kapitalističkog društva, u skladu sa sovjetskom kriminološkom teorijom.

U zvaničnoj propagandi kaznena politika je prikazivana kao nadasve humana i blaga, usmerena na popravljanje onih zlosrećnika koje je kapitalizam učinio zločincima i vraćanje zabludelih na pravi put. Novine su radosno izveštavale da će grupa uhapšenih "malih provalnika" ("žrtve nesrećnog vremena") biti upućena u "dom za popravku".

Stvarnost, međutim, nije bila tako svetla. Prvo, kriminalitet nije opadao - naprotiv, novi, represivni zakoni proizvodili su sve veći broj osuđenih. Drugo, kaznena politika nije bila blaga - naprotiv, smrtna kazna je primenjivana češće nego pre rata, zatvori su bili puni kao košnice, a uslovi života u njima nečovečni i ponižavajući. Najviše upada u oči to što je smrtna kazna široko primenjivana za imovinski kriminalitet.

Stroge restrikcije u snabdevanju namirnicama i robom opšte potrošnje izazvale su procvat crnog tržišta, na kome su se prometale prave i falsifikovane potrošačke karte ("tačkice"), bez kojih se roba nije mogla kupovati. Protiv te trgovine na crno primenjivane su drakonske mere, uključujući smrtnu kaznu. Tako je Vrhovni sud Srbije 1949. godine osudio na smrt Slavka Živanovića, službenika Građevinskog preduzeća broj 8, koji je, koristeći pečat preduzeća, falsifikovao tačkice i njima nabavljao redukovanu robu za sebe i za preprodaju, a "zaradu je trošio u kafani".

Na smrt je osuđen i beogradski poslastičar Ajet Salijević, koji je od Živanovića kupovao šećer i druge namirnice, iako je znao da su pribavljene krivičnim delom. Drakonski su kažnjavane pronevere u državnoj službi: 1947. godine je osuđena na smrt zapisničarka Okružnog suda u Beogradu zato što je, uz pomoć sudije, prisvajala novac od sudskih taksi. Isto se dogodilo i knjigovođi Radničko-namešteničke nabavljačke zadruge u Novom Pazaru, koji je proneverio 100.000 dinara.

Neobična je bila kaznena politika prema saobraćajnim prestupima. Saobraćajne nesreće su, zbog loših puteva, slabo održavanog voznog parka i neukosti i bahatosti vozača, bile česte, a u njima je znalo da bude i po nekoliko žrtava. Okružni sud u Nišu je, juna 1946, izrekao smrtnu kaznu vozaču koji je izazvao smrt četiri lica, a sličnih presuda bilo je i u Beogradu i drugde, sve do 1951. godine.

Najzad, smrtne kazne su i dalje izricane za ubistva, onakva kakva su se u Srbiji događala odvajkada. U Vranju je streljan zemljoradnik Stanoje Marković jer je, zajedno s ljubavnicom, ubio i njenog muža i svoju ženu (sudija ipak nije propustio da u presudi napomene i da je Stanoje bio "privrženik četnika"). A u Užicu su streljali Miroslava Vujića što je, u nameri da se osveti tastu, na porodičnoj gozbi "stavio mišomor u kuvano jelo krompir", od čega se otrovalo šestoro, a umrlo dvoje, uključujući Miroslavljevog sina.

(Nastaviće se)