Borba sa samim sobom

GODINA prvog boravka Save Šumanovića u Parizu, 1920. jedna je od ključnih i u životu ovog slikara, ali i za istoriju slikarstva kod nas. Šestomesečno usavršavanje kod čuvenog Andrea Lota, koji je u čudnom i temperamentnom Parizu tog doba „pokušavao da uvede red u svet slike“, što se poklopilo sa Savinim nastojanjima, zauvek će ostaviti vidljiv trag na Šumanovićevim delima.

Već je prva zagrebačka izložba koju je priredio po povratku iz Pariza nagovestila da će Šumanović teško ikada moći da računa na podršku tamošnje publike i kritike. Nije uspeo da ubedi Zagrepčane u svoj rad ni posle četiri godine pokušaja da pojasni „novotarije“ koje su nastupile u evropskom slikarstvu i svoje poglede na sliku - o čemu je pomno vodio zabeleške i pisao u stručnim časopisima, što predstavlja dragocen izvor saznanja o umetnikovom radu iz tog vremena. Nije bilo baš od pomoći ni to što je u Zagrebu vazda smatran „beogradskim“ slikarom, a u Beogradu - zagrebačkim.

Advokat Dorić, koji je 1925. otkupio čak dvadeset Savinih slika (koje se danas čuvaju u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu), „kumovao“ je ponovnom odlasku umetnika u Pariz.

„U Zagrebu sam radio 1922-1925. godine, propagišući nešto člancima, a još više živom rečju po kavanama modernu francusku umetnost. Kako se moj položaj nije popravljao u Zagrebu, a ja nisam mogao dobiti čestito nameštenje, morao sam prekinuti sa tim životom pa sam u jesen 1925. krenuo za Pariz...“, zapisao je u svojim autobiografskim skicama umetnik, na čiji su drugi boravak u Gradu svetlosti senku bacili ponižavajući uslovi pod kojima je dobio vizu (koja je podrazumevala samo ograničenu dozvolu boravka i zabranu prodaje slika, odnosno status učenika).

„Čitav moj život u Parizu od 1925. bila je oštra borba u sebi samom“, zapisaće Sava. Zbog toga je, tvrdio je, pokušavao da slika vedrim tonom.

„U Parizu, svom voljenom gradu, umetnik će vrlo brzo obelodaniti dionizijsku orijentaciju, stavljajući tačku na apolonijski stvaralački koncept koji je u tom gradu prihvatio“, piše Živko Brković u svojoj studiji „Šumanović - umetnik i ludilo“. Ovaj autor skreće pažnju i na veliki Savin „Autoportret“ iz 1925. kao nedovoljno analizirano delo koje Brković smatra vrlo enigmatičnim i svakako simptomatičnim za specifično slikarevo raspoloženje i stvaranje - smatra ga svojevrsnim dokumentom moralnog i psihološkog karaktera i značenja za autora „koji silovito kreće ka novim izazovima“.

Šumanović izlaže na Jesenjem salonu u Parizu 1926. godine, a francuska vlada tada je otkupila njegov „Akt“, koji se danas čuva u muzeju u Monpeljeu. Ugledni francuski časopisi posvećeni umetnosti pišu o Savi Šumanoviću i reprodukuju njegove slike. Godine 1927. on slika „Doručak na travi“ koji nailazi na odlične kritike u Francuskoj - autoportret sa četiri akta u predelu, neposredno inspirisan Maneovom istoimenom slikom, koji se danas nalazi u spomen zbirci Pavle Beljanski u Novom Sadu. Te 1927. učestvovao je i u oslikavanju kultne kafane „La Coupole“ sa četiri akta, ali najznačajniji događaj te godine, a po mnogima i u celokupnom stvaralaštvu Šumanovića svakako je nastanak slike „Pijani brod“.

Ovim veličanstvenim delom umetnik je, kako veli Brković, „objavio dramatičan čin svršetka jedne i početka druge duhovne orijentacije“. Nastala u istinskom pijanstvu i ludilu, za samo sedam dana i noći, ova monumentalna kompozicija (koju je izložio na Salonu nezavisnih), danas je ponos zbirke Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Da ništa više u životu nije naslikao, „Pijani brod“ bi bio dovoljan da Šumanovića odredi kao umetnika, kažu znalci o ovom, možda najznačajnijem delu srpske umetnosti 20. veka.

Kao inspiracija je slikaru poslužila istoimena poema Artura Remboa, koja je do njega došla preko Rastka Petrovića koji mu ju je recitovao, ali i slika Teodora Žerikoa „Splav Meduze“. Kritičari su „Pijani brod“ dočekali sa podeljenim kritikama, a Sava je iscrpljen radom teško podneo one negativne.

„Slika je u nečemu granična, za autora u mnogo čemu nedostižna i sudbinska, slika je obeležila datum velikog uspeha ali i velikog umetnikovog sloma“, navodi Brković, koji kaže: „Radeći na kompoziciji u širokom inspirativnom zamahu umetnik se nije šalio, upravo je, slikajući sedam dana i sedam noći, ulagao svoje veliko znanje, iskustvo, ambiciju. Uložio je celog sebe ne prezajući od mogućih iskušenja, naročito od psihofizičkog rizika koji ga je potajno vrebao. Delo sa zahtevnom istorijskom temom je literarno naslovljeno i u nečemu je vezano za čuvenu Remboovu poemu koju je Rastko Petrović upravo tada prevodio... Ovo zamašno delo, za koje je slikar uradio više skica i studija, iznenađuje ne samo ambicijom za monumentalnost nego i karakterom teme, kakve ranije nije voleo, koje, kako je pisao ranije, ,vole samo kičeri,.“

Brković piše o izazovnoj, neutaženoj želji za nečim velikim i izazovnim, naglašenoj napetošću pretenzija umetnika koji je delo uradio za sedam dana, o psihofizičkoj napetosti autora koji se rvao sa ambicijama i umetničkim i životnim izazovima - te povodom negativnih kritika na svoj „Pijani brod“ zapisao: „Slika je diskutovana, a ja sam poludeo!“

Otežani uslovi rada, loše kritike i niz drugih ličnih događaja doveli su Šumanovića do nervne iscrpljenosti, te se 1928. godine nakratko vraća svom Šidu i šidskim krajolicima.

(Nastaviće se)