Biznis braće Beriša

TROPOJA, Kuks i Bajram Curi, nisu bili samo mesta za obuku Oslobodilačke vojske Kosova. U hangarima nedaleko od napuštenih kasarni i poligona smeštani su oteti Srbi, Romi i nelojalni Albanci. Postojao je i ilegalni zatvor u rudniku Deva, koji se nalazi u pograničnom rejonu na Kosovu, a čiji tuneli vode sa druge strane granice. I u njemu su zatvorenici podvrgavani torturi i mučenju, a "odabranima", onim najzdravijim, najsnažnijim, vađeni su organi.

Prema informacijama do kojih je došlo tužilaštvo za ratne zločine, štab OVK se nalazio u selima Prifč i Tropoli. U selo Vuči Dolj, kod Tropoje, na severu Albanije, u aprilu 1998. sa Kosova je stiglo rukovodstvo OVK. Oni su bili smešteni u kuću porodice albanskog premijera Saljija Beriše. Glavni koordinator njihovog prihvata i veze sa OVK na Kosovu bio je Sulejman Beriša, brat od strica albanskog premijera. On je bio i veza sa ambasadom Kosova u Tirani.

Osim što su svakodnevno na Kosovo terenskim vozilima prebacivali oružje do sela Junik i Borovina, u blizini Dečana, članovi uže porodice Beriša, kako se osnovano sumnja, bili su upleteni u mrežu monstruoznih zločina vađenja organa zatvorenicima. Bubrezi, jetre, srca, prodavani su i do 120.000 evra na evropskom tržištu.

U štabu u Bajram Curiju kojim je rukovodio Jašar Salihu iz Batuša nalazila se bolnica za lečenje ranjenih pripadnika OVK. Ima sumnji da su i u ovoj bolnici vršene nelegalne operacije.

Prema informacijama domaćeg Tužilaštva za ratne zločine, kampovi za obuku OVK nisu bili isključivo na severu zemlje, a jedan od najvećih bio je smešten u glavnom gradu Albanije. U centru, u Tirani, bilo je oko dve stotine ljudi, a u okviru kampa se nalazio i dom zdravlja, u kojem su lečeni pripadnici OVK. Tužilaštvo raspolaže informacijom da je za potrebe finansiranja rukovodstvo OVK sa Kosova otvorilo banku "Dardanija" u Tirani, a novac se slivao iz drugih banaka, najviše švajcarskih. Tužilaštvo dalje ima podatke da su u obuci pripadnika OVK učestvovali bivši oficiri JNA albanske nacionalnosti, kojima su u tome pomagali pripadnici Vojske Albanije.

Centralni vojni štab OVK nalazio se u Tropoji i bio je prihvatno mesto za mudžahedine koji su upućivani u redove OVK na Kosovo. Jedan od vodiča i organizatora ilegalnih prelazaka sa Kosova bio je Fadilj Nimanaj zvani Tigar (pripadao je jedinici pod komandom Ramuša Haradinaja). U prvom odredu Tigrovih pomagača bili su Ljahi Brahimaj, Zejneljaj Agim i Mehmetaj Faik.

Bolnicu u Tropoji za koju se osnovano sumnja da je bila mesto nelegalnih vađenja organa, obilazila su i braća Haradinaj - Nasim, Škeljzem, Daut i Ramuš.

Sastanci, kupovina oružja i prebacivnje naoružanja za potrebe Narodnog pokreta Republike Kosovo (NPRK) koja je delovala paralelno sa OVK obavljani su u Kuksu, u restoranu braće Sulje i Bajrama Kovačija (poznato je da su oni održavali vezu sa članovima NPRK u Švajcarskoj i Nemačkoj). Za sastanke su koristili i hotel "Arberia" u Tirani i privatnu iznajmljenu kuću na periferiji Drača, a glavni organizatori i stratezi bili su Dževat Beriša, Hajrim Čengaj, Naim Krasnići, Jašar Seljijaj, Seljim i Đimšit Krasnići, Krueziju Ismailj.

Prema informacijama do kojih je došlo Tužilaštvo za ratne zločine u vreme ratnih dejstava mnogi ljudi srpske nacionalnosti su sa KiM odvoženi kamionima u Albaniju, a jedini pravac je bio preko graničnih prelaza Ćafa Prušit i Vrbnica, koje su kontrolisale albanske granične službe.

Ahmet Kadriju iz Draganca i Ahmet Isufi iz Gnjilana, pripadnici OVK, kontaktirali su porodicu kidnapovanog Dragana Ristića iz Gnjilana (otet 22. juna 1999.) i tražili novac. Ucenjivali su i porodice Jovice Paunovića i Dragana Arsića (kidnapovani zajedno 23. jula u Gnjilanu). Isufi je tada rekao da se Paunović i Arsić nalaze sa još 280 kidnapovanih Srba u logoru u Burelju u Albaniji, da je upravnik logora izvesni Raif Aliju i da će, uz odštetu, biti na slobodi.

I psiholozi se slažu da zločine ne treba upoređivati - svaki je, na svoj način, monstruozan, težak, zapanjujući. Ali, sumnja da su ubijani teški psihički bolesnici iz psihijatrijske klinike u Štimlju na Kosovu i da su im vađeni organi teško da se sa bilo čime može porediti. Podaci do kojih su došli istražitelji govore da je marta 2001. grupa od 40 ljudi prebačena iz psihijatrijske bolnice u Štimlju kombi vozilima u pravcu Vrbnice u Albaniju i to nekoliko dana posle posete UNMIK policije.

U bolnici su bili pacijenti srpske, romske i albanske nacionalnosti, a pristup bolnici nije bio moguć od 12. juna 1999. Američka organizacija "Mental disabiliti rajts internacional" uputila je niz oštrih reakcija na loše uslove i postupanje sa pacijentima, među kojima je bilo 200 Srba. Izvršni direktor ove organizacije Erik Rosental izjavio je tada za Bi-Bi-Si da istraga o Štimlju nije pokrenuta iako se u njoj nalaze i mentalno zdrave osobe.

Pripadnici UNMIK policije i KFOR-a koji su sredinom 2002. godine pretresli bolnicu, nisu pronašli sve pacijente sa ranije evidencije. Među 48 bolesnika koji su nedostajali bile su i Ljiljana Selim Jovanović iz Bora i Mirjana Paunović iz okoline Knjaževca. Od 1999. godine o njihovoj sudbini se ništa ne zna.

Ova američka organizacija zvanično je saopštila da su svi mentalno oboleli pacijenti na KiM (koji su lečeni stacionarno) bili žrtve nasilja, torture, silovanja i da među njima ima i onih kojima su nelegalno vađeni organi.

(Nastaviće se)