Srbe treba smožditi!

KADA su Hitleru 27. marta ujutro preneli da su u Beogradu demonstracije, on je isprva mislio da to nije istina, kako je mesec kasnije Šulenburgu pričao: „Jugoslovenski puč je došao kao grom iz vedra neba. Kada su mi izjutra 27. marta saopštili tu vest, mislio sam da je šala.“ Vest o „beogradskom puču“ odjeknula je u Berlinu „kao bomba“.

U nastupu besa doneo je odluku o bombardovanju Beograda. Svedoci tvrde da je kod Hitlera nastup „žestoke mržnje“ protiv Jugoslavije u tom trenutku bio jači nego prema Poljskoj pre izbijanja rata. Istog časa je promenio mišljenje o Srbima: „Srbi i Slovenci nikada nisu bili prijateljski raspoloženi prema Nemcima.“

Hitlerove izjave o hrabrom srpskom vojniku iz Prvog svetskog rata zamenila je slika Srba iz austrougarske propagande posle Sarajevskog atentata, prema kojoj su Srbi „bombaši, atentatori, zaverenici, pučisti i podmetači svetskog požara“, kao i uverenje da je Jugoslavija imala „samo jednog jakog čoveka, Stojadinovića, koga je knez Pavle na sopstvenu štetu zbacio“.

Hitler je Paveliću 9. juna 1941. priznao da ga je „najnovija istorija“ učinila tvorcem oslobođenja Hrvatske, mada on „uopšte nije nameravao da napadne Jugoslaviju“. Balkan je za Hitlera bio važan kao privredno područje za snabdevanje naftom iz Rumunije, te rudom i hranom prilikom ostvarivanja operacije „Barbarosa“. Nojbaher beleži da niko u vrhu Trećega rajha nije pomišljao na okupaciju Jugoslavije, jer bi sebi otežali posao snabdevanja nemačke privrede, pre svega rudom bakra iz borskih rudnika, čiji je većinski deo akcija pre izbijanja rata Nemačka kupila od Francuske. Nemci su znali da će jugoslovenska vojska dići u vazduh sistem jama borskog rudnika ako nemačka vojska pokuša da mu se približi, što se i dogodilo.

U Berlinu, 27. marta, između 13.00 i 14.30 Hitler je izdao naređenje za izradu plana napada na Jugoslaviju. Generalima je rekao da nije nameravao da se vojno angažuje protiv Jugoslavije, ali da sada „Srbe treba smožditi“.

Hitler je potvrdio da neće da čeka na izjave lojalnosti nove jugoslovenske vlade, ali da se imaju primiti k znanju uveravanja jugoslovenske vlade kojima ubuduće ne treba verovati. Za Hitlera je „politički bilo bitno“ da se napad na Jugoslaviju obavi „nemilosrdnom žestinom“, kako bi se zastrašila Turska. Računao je da će Hrvatska prići Nemačkoj, za šta bi potom bila nagrađena autonomijom. Zahtevao je da se vazdušni udari na Beograd izvedu u talasima i da se sve obavi što brže, kao i da „u tom kontekstu početak operacije ’Barbarosa’ mora da se odloži za četiri nedelje“.

Služeći se ovim dokumentom, istoriografija Titovog režima rado će citirati da je napad na Jugoslaviju odložio napad na Sovjetski Savez za četiri nedelje. Hitler je računao na jak otpor srpskog dela jugoslovenske vojske, a ne da će Jugoslavija kapitulirati već 18. aprila, čime odlaganje operacije „Barbarosa“ nije bilo ugroženo predviđenim vremenskim opsegom „do četiri nedelje“.

Odmah posle sastanka sa generalima, Hitler je nudio Mađarskoj i Bugarskoj delove Jugoslavije, kako bi ih odobrovoljio da učestvuju u pohodu na Jugoslaviju. Prema mađarskom poslaniku Demeu Stojaju, sa kojim će se tih dana nekoliko puta sresti, Hitler je puč komentarisao nemačkom poslovicom: „Kad magarcu krene isuviše dobro, onda počne da pleše po ledu“, a sve to uz obećanja Mađarskoj da će zadovoljiti njena revanšistička potraživanja jugoslovenske teritorije ukoliko se vojno angažuje prilikom nemačke okupacije Jugoslavije.

Hitler je ocenio puč kao „neprocenjivu nesreću“ za Jugoslaviju. O kralju Petru, koga je često citirao u kontekstu rizičnosti monarhije po sudbinu jedne zemlje, rekao je da je „sa svojih sedamnaest i po godina dete, zarobljenik i lopta za igru raznoraznim snagama“. Smatrao je da „Jugoslavija nije postojana zbog svog veoma heterogenog sastava i da će se, kad jednom primi jak udarac, raspasti“, te da Nemačka ima jednu želju sada, a to je da „više nikad ne sme da bude Jugoslavije“. Uveravao je svoga mađarskog sagovornika da će pri napadu na Jugoslaviju „Rusija biti mirna“.

Na prijem kod Hitlera čekao je tada i italijanski poslanik, ali ga je Hitler ignorisao. Andrić je rekao da je Hitler 27. marta, besan na svog saveznika Musolinija što ga je uvukao u balkanski problem, ostavio italijanskog poslanika Alfijerija da čeka nekoliko sati da bude primljen.

Primio je bugarskog poslanika Parvana Draganova, koji je, prema Andrićevom sećanju na te dane, slovio u diplomatskom Berlinu ne kao poslanik cara Borisa III kod Hitlera nego kao Hitlerov poslanik kod Borisa. Draganovu je Hitler rekao da će napadom na Jugoslaviju „rešiti makedonsko pitanje“, da su Jugosloveni „ludi“ i da čak, u slučaju da Jugoslavija izjavi lojalnost, to neće ništa promeniti.

Niko u Jugoslaviji, pa ni pučisti i vodeći političari, 27. marta nije ni slutio da će Hitler za dvanaest dana, od 6. do 17. aprila, pregaziti Jugoslaviju, da će Hrvati pre početka napada predati Nemcima detaljne informacije o vojnim aerodromima, a potom se boriti protiv Srba, da će Nemci zarobiti četvrt miliona jugoslovenskih vojnika za samo nekoliko dana ratovanja.

(Nastaviće se)