Prvi Slobodan u Srba

SLOBODAN Jovanović spada u malu grupu naših današnjih pisaca i naučnika od neosporne, može se reći dragocene vrednosti. O njemu se malo pisalo i slabo govorilo. Danas se o njemu znatno više govori, ali se kao i ranije malo piše. Ni približno obrazložen i potreban sud o njemu nije ni do danas dat, mada njegov rad i po svome obimu i po svojoj vrednosti zaslužuje izuzetnu pažnju.

Ove reči Sime Pandurovića, zapisane daleke 1927. godine, i danas su aktuelne: o Slobodanu Jovanoviću se malo piše, a što je još nepovoljnije, njegove knjige i rasprave se malo čitaju.

Cilj ovog feljtona je da podstakne značajnije i ozbiljnije prihvatanje i proučavanje dela Slobodana Jovanovića. Jer i pored sporadičnih rasprava o naučnom doprinosu, njegovo delo još nije sistematično i ozbiljno obrađeno.

Osvetljavanjem Jovanovića kao istoričara, pravnika, književnika, sociologa, nastavnika i političara, može da se nagovesti ogromno bogatstvo i raznolikost njegovih duhovnih obličja. U sjajnoj plejadi srpskih intelektualaca sa početka HH veka nijedan nije imao toliku nadmoć i samosvojnost kao Slobodan Jovanović.

Rođen je 1869. godine u Novom Sadu, u tadašnjoj Austrougarskoj. Tu je njegov otac Vladimir Jovanović (1833-1922), poznati liberalni mislilac i političar, živeo kao politički izgnanik iz Srbije. Ovaj apostol liberalizma u Srbiji dao je ime svom sinu prvencu Slobodan (po mnogima to je prvi Slobodan među Srbima), a ćerki Pravda. Prve godine detinjstva proveo je s roditeljima u Italiji i Švajcarskoj. Godine 1872. otac Vladimir se vraća u državnu službu i sa porodicom prelazi u Beograd.

Maturirao je 1886. godine u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Potom porodica Jovanović zarad obrazovanja svoje dece odlazi u Minhen. Tamo je Slobodan slušao predavanja poznatih nemačkih profesora prava i družio se sa slikarem Pajom Jovanovićem i dramskim piscem Henrikom Ibzenom.

Sa nepunih osamnaest godina, kao državni stipendista, upisuje se na Pravni fakultet u Ženevi. U iscrpnim izveštajima ministru Andri Nikoliću prilaže i svoje radove „O demokratiji“ i o Žan-Žaku Rusou. Posebno je zanimljiva njegova kritička rasprava o demokratiji na dvadeset dve rukom pisane strane, koju je uspešno odbranio pred profesorskom komisijom.

U Ženevi 1890. godine završava studije prava i, po sopstvenoj želji, nastavlja da izučava javno pravo na Pariskom univerzitetu. Posle završenih studija u Parizu 1892. godine vraća se u Beograd gde je postavljen za pisara II klase Prvostepenog suda Podunavskog okruga. Ubrzo je unapređen i postavljen za sekretara V klase Ministarstva inostranih dela, gde se najvećim delom bavio „maćedonskim poslovima“. Na predlog ministra inostranih poslova Aleksandar I postavlja ga za atašea poslanstva u Carigradu.

Već tada, u pozorišnim i književnim kritikama prepoznavao se „Slobodanov stil“, „jezički savršen, pun duha i vrcavih obrta, prvenstveno zasnovan na izvanrednoj moći zapažanja“. U svojim radovima neguje dinamičan i koncizan stil, kasnije nazvan beogradskim književnim stilom. Aleksandar I odlikuje ga 1895. godine ordenom Svetog Save IV reda.

Sa nepunih 28 godina, izabran je za vanrednog profesora Državnog prava na Pravnom fakultetu Velike škole. Drži pristupno predavanje „O suverenosti“ koje je objavio u pravnom časopisu „Branič“.

Godine 1899. objavljuje raspravu „Dvodomni sistem“, za Maticu srpsku piše studiju „Jovan Hadžić, srpski zakonopisac“ i priprema svoj prvi rad iz istorije Srbije „Velika narodna skupština“. Naredne godine, ukazom Aleksandra I izabran je za redovnog profesora Pravnog fakulteta Velike škole u Beogradu. Predavao je Javno međunarodno i Državno pravo. Na Fakultetu je radio do penzionisanja.

Sa grupom uglednih intelektualaca, 1901. godine osniva „Srpski književni glasnik“ u kojem je bio uticajni član uređivačkog odbora, autor stručnih rasprava i članaka iz književnosti. u nizu brojeva ovog uglednog i uticajnog časopisa, kao i sačuvanim pismima književnika Slobodanu Jovanoviću, on se prikazuje kao čovek neobično širokog obrazovanja koji svojim studijama zahvata „široku skalu u izučavanju duhovnog koračanja čovečanstva, istorijske i pravne nauke poglavito“ (Rastko Petrović).

Savremeni poznavaoci mladićkih radova Slobodana Jovanovića (Ivo Tartalja, Danilo Basta, Staniša Vojinović) zapazili su da je mladi Jovanović ljubopitljivo i pomno pratio naš književni život, da je pokazivao istančan duh u rasuđivanju i odvažnost u ocenjivanju. „Oštrog pogleda i okretnog uma, uz to jasan u izlaganju i uverljiv u argumentaciji, mladi Jovanović je već tada pokazao odlike koje će ga krasiti i kao zrelog pisca“ (D. Basta).

Karakteristika njegovih ranih radova je njegova raznolikost i široki dijapazon interesovanja. Slobodan Jovanović će izrasti u duhovno najmnogolikiju pojavu među svim našim poslenicima na širokom polju društvenih nauka, filozofije i književnosti. Bio je istoričar - po temama koje je obrađivao, pravnik - po obrazovanju, konstitucionalista i komparativista - po erudiciji, politikolog - po vokaciji, sociolog - po širini pristupa, književnik - po načinu kako je pisao, portretista - po slikarskom nervu, stilista - po spisateljskom daru.

(Nastaviće se)