Tito kralj bez krune

Ovom zabludom oni su za(b)ludeli mnoge.

Realizacija te ideje započeta je u ledom okovanom slikovitom gradiću Jajcu (29. novembar 1943. godine).

Komunistima, predvodnicima partizanskog gerilskog pokreta se žurilo. Iako je Drugi rat buktio svom žestinom, nije se još video pobednik, kao ni rezultat njihove borbe, oni su se osmelili u pokušaju da utemelje tu svoju ideju. Za tren je odloženo oružje, zakazano je zasedanje AVNOJ-a (Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije). Pozvano je 260 delegata (pod oružjem i civila) sa prostora Kraljevine, koja je imala sedamnaest gospodara, granica, vojski...

Pristiglo ih je samo 142.

Odlučili su ovi većnici, jednoglasno, da ukinu Kraljevinu, a vladajućoj dinastiji zabrane povratak u zemlju (kralj, vlada i vojni vrh izbegli su u London). Umesto njih, Jugoslavija će biti narodna i federativna, a činiće je pet ravnopravnih (umesto tri) naroda smeštenih u šest republika.

Republike su države koje slobodno raspolažu svojim suverenitetom i koje su odlučile da deo tog suvereniteta ulože u federaciju.

Pravo da neka od republika ili sve, požele da istupe iz saveza, samo po sebi se podrazumevalo, ali se nije naglašavalo, jer je to samo teorijska mogućnost?

Na ovu žurbu JU-komunista ratni saveznici nisu imali komentara. Ostala su samo pojedinačna svedočenja kako je Staljin bio ljut na Broza što se to pitanje uopšte postavlja, jer je SSSR imao svog ambasadora kod Kraljevske vlade u Londonu.

Jajačke odluke doživljene su kao deklarativne, što je i priličilo vremenu.

Sve što je, međutim, u ratu odlučeno, u miru se i ostvarilo. Čudno je bilo i ostalo da su temeljno državno rešenje pratile zapaljive parole, a ne i pravno uređenje. Zašto u Jajcu, pa i u prvom Ustavu iz 1945. godine nije ni pomenuto - šta ako jedna republika odluči da se osamostali, da postane nezavisna. To je mogao biti argument ideološkom i klasnom neprijatelju da federaciju gađa u Ahilovu petu. Zašto je to izostalo i u Ustavu iz 1974. godine, kad mu je prethodio i konkretan događaj - traženje Hrvata da dobiju stolicu u UN (1971. godine) - to je neshvatljivo.

Taj pravni propust bio je tragičan i za državu, a još više za narod. A mogao se izbeći da su Ustav ili savezni Zakon jasno rekli koje su obaveze republika koje se otcepljuju i razdružuju, prema ostalima sa kojima su pola veka delile dobro i zlo. Ta zajednica je imala jedinstveno (ne zajedničko) tržište. Šta će biti sa imovinom firmi i građana iz drugih republika, takođe se nije znalo. Država je imala zakon o razvodu braka, ali ne o razvodu federalnih jedinica.

Sve republike su bile omeđene, ali te međe nikad nisu pravno regulisane i ozakonjene. Kako osuditi one koji su se u nastalom haosu našli ugroženim i što su se i oružja latili?

Armija federacije (JNA) bila je jedinstvena i njena ustavna obaveza je bila da brani teritorijalni integritet Jugoslavije i njen samoupravni socijalistički poredak. Znalo se ko vojskom komanduje, ali ne i pravila u okviru kojih je mogla da vrši svoju funkciju. Slovenačka vojska je napala JNA i od nje preotela brigu o spoljnoj granici zajedničke države. Počinjen je ratni zločin, ubijani su graničari, a taj dan se slavio i slavi.

Ko umesto kralja - da li je to maršal Tito - pitali su naivni seljaci na prvim izborima (1945.) svog lidera Dragoljuba Jovanovića.

Kakav Tito, mi smo sada „sasvim nova država“ koju će zastupati jedan kolektivni organ sastavljen od republičkih predstavnika, koje narod izabere, odgovarao im je njihov naivni lider.

Tito je postao više od kralja, a Jugoslavija, samo nazivana republikom.

Kad su komunisti, dokopavši se Beograda i vlasti, doneli zakon kojim su ukinuli sve zakone monarhije, usledio je i pravnički komentar beogradskog profesora Živojina Perića, ali iz Švajcarske:

„Država koja jednim zakonom ukida sve zakone, tu nema ni države ni zakona!“

A po kom zakonu su osvanule republičke granice?

TAJANSTVENI GREŠNICI

JEDNOG nedeljnog popodneva, na Ilindan 1971. godine, u porti pravoslavne crkve u Torontu (Kanada), nuđena je na prodaju „originalna“ mapa Jugoslavije sa spoljnim (s Trstom) i unutrašnjim - republičkim granicama.

Prodavac se hvalio da je mapa njegov „ratni plen“, da je zarobio u oružanom okršaju s partizanima na Zelengori (1943. godine), kad se domogao jedne kožne (komesarske) torbice.

Posle toga nije se više oglasio ni prodavac, ali ni eventualni kupac. Mapa je bila urađena u crno-beloj tehnici, crtana je mastilom, rukom amatera.

Ne postoji „nikakav pisani dokument ili drugi vid dokumenta“, koji bi mogao poslužiti kao istorijski izvor da je pitanje međurepubličkih granica rešavano i utvrđeno od bilo kojeg državnog ili partijskog organa. Ovo, u svojoj publikovanoj studiji, tvrde profesor Miodrag Zečević i kolega mu Bogdan Lekić. Prvi od autora je i višegodišnji politički aktivista (u vreme ovog istraživanja bio je i direktor Arhiva Jugoslavije) što pretpostavlja da mu je sva bitna arhivska građa bila nadohvat ruke.

Ko je mogao nositi pomenutu torbicu i mapu u njoj? Pretpostavlja se je da je to bio neko iz Titovog okruženja.

Primerak prve karte Jugoslavije otisnut je tek 1945. godine i on je sačuvan, nalazi se u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu. Na njoj su označene teritorije republika, ali bez topografskih naziva.

(Nastaviće se)