Kralj ponudio razlaz

JEDNOG letnjeg ponedeljka (1945) narodu je predočena mapa sa unutrašnjim republičko-pokrajinskim granicama. Nije sadržavala topografska obeležja, pa se nije ni tačno znalo ko je u kojoj republici - novoj državi "osvanuo". Nije se znalo ko je njen maper, ali ni ko je naručio njeno štampanje, kao ni ime štamparije.

U 45-godišnjem veku socijalističke Jugoslavije nije pronađen istorijski dokument koji bi pružio odgovor na pitanje: ko je, gde i kad odlučio da povuče unutrašnje granice? I u tajnosti povučene, te granice nikad nisu bile ozakonjene. Istina, javnih razgraničenja je bilo po pojedinim selima i zaseocima u kojima se narod bunio, i trajala su više godina.

Izuzetak je bilo razgraničenje Srbije sa Hrvatskom u Vojvodini, gde se i ratom pretilo. Privremenu granicu, koja je još živa, povukao je tada moćni Milovan Đilas. Narodna i socijalistička, Jugoslavija je predstavljena kao "mermerni stub", a unutrašnje granice kao njegove "ukrasne šare". Sve one koji su u to verovali, razuverila je jedna komisija Evropske zajednice (1991), znana pod imenom Badinterova, koja je "šare" proglasila državnim i od OUN priznatim.

U ovom feljtonu prošetaćemo se tragom nastanka tih međa.

I posle ujedinjenja i međunarodnog priznanja, te donošenja Ustava, Hrvati su nastavili da podrivaju Kraljevinu. Pretili su i stalno rovarili.

Prestolonaslednik Aleksandar uočio je tu opasnost i odlučio da proveri tu snagu u hrvatskom narodu. Zadatak je poverio vojvodi Živojinu Mišiću (1856-1921).

Mišić je obilazio vojnike i kasarne, ali još više osluškivao šapate oko kasarni i šire.

Vratio se legendarni vojvoda i raportirao:

"...Posle svega što sam tamo video i čuo, duboko sam zažalio što smo se na silu Boga obmanjivali idejom o nekakvom bratstvu i zajedništvu sa Hrvatima..."

Šta je Mišić tada pretpostavio ujedinjenju?

"Da im damo državu, nezavisnu, pa neka lome glavu kako znaju i umeju!"

A kakve će biti granice te države, priupitao ga je prestolonaslednik.

"Biće tamo gde ih mi povučemo, ne gde naše ambicije izbijaju na površinu, nego onde gde istorija i etnografija kažu, gde jezik i običaji, tradicija nalažu, i najzad, gde se narod po slobodnoj volji opredeli."

A, kakve će biti posledice?

"To bi Italijani oberučke prihvatili", uzvratio je Aleksandar. "Neka im je sa srećom, neka se oni sa Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi sa njima usrećiti nećemo."

Mišić je ubrzo umro, ostavljajući Aleksandra da se rve sa Hrvatima od kojih je i života bio lišen.

Iste godine, sa Mišićem, otišao je i kralj Petar I Karađorđević (1844-1921). Oni su svoju istorijsku misiju časno ispunili.

Potez kraljevskog para da drugom sinu nadene ime Tomislav (po hrvatskom kralju Tomislavu) sa uzbuđenjem je doživeo i "otac" Hrvatske Stjepan Radić.

"Ovaj gest produžiće život Kraljevine, bar za još jedan vek", oglasio se tada Radić.

Ubrzo, kad Tomislav još nije bio napunio ni šest meseci, u Narodnoj skupštini 20. juna 1928. godine zbio se tragičan događaj: radikalni poslanik Puniša Račić opalio je više metaka i usmrtio dva i ranio tri poslanika Hrvatske seljačke stranke, među kojima je bio i njihov lider Stjepan Radić. Radić nije uspeo da se oporavi - umro je u avgustu iste 1928. godine. Lečio se u Beogradu i kada su mu lekari dozvolili da može da napusti bolnicu, pohitao je u Zagreb.

Bila je subota, 7. jul...

Dok se Radić pakovao, posetio ga je Svetozar Pribićević, lider Srpske demokratske stranke u Hrvatskoj i Radićev koalicioni partner. Neočekivano, Pribićević je bio pozvan iz dvora, na audiciju kod kralja Aleksandra.

Evo kako je Pribićević opisao taj susret:

"...Kralj mi je ponudio da sednem, i kad je i sam seo, počeo je čitati neku izjavu napisanu na plavom papiru. Moje iznenađenje se povećalo i naglo sam upitao kralja: 'Vi mi nešto čitate? Iznenađen sam ovim oblikom koji ima izgled ultimativnog saopštenja. Mislio sam da ste me pozvali na razgovor.'

"Tada kralj stavi papir u džep i poče osionim i isprekidanim glasom:

"Hteo sam pročitati, da bude jasnije. Ali mogu vam i reći, gospodine Pribićeviću. čini mi se da g. Radić odlazi sutra u Zagreb. Molim vas, predajte mu moju poruku da sutra u Zagrebu može proglasiti rascep. Mi više ne možemo ostati zajedno s Hrvatima. Ne želim nikakav rat sa Hrvatima. Budući da ne možemo ostati zajedno, bolje je da se razdvojimo. Bolje se rastati u miru, kao Švedska i Norveška. Ako Radić prihvati moj predlog, sutra može proglasiti otcepljenje. Mi ćemo otuda povući naše trupe, a ostavit ćemo tamo samo nekoliko jedinica na granici, da se ne može reći kako smo te krajeve ostavili Talijanima. Pa kad bude uređena narodna odbrana, povući ćemo i te jedinice."

I kako je reagovao Pribićević?

"Bio sam ošamućen. Hiljadu misli prolazilo mi je u tom trenutku glavom. Razmišljao sam, pitajući se je li taj predlog ozbiljan ili je posredi blef."

(Nastaviće se)