Reportaže

SRCE POD PRITISKOM: Prihvatanje realnosti

Mirjana Bobić-Mojsilović

29. 10. 2011. u 21:03

U te dve male reči leži formula globalnog ropstva. U slučaju Srbije - ili ćemo prihvatiti realnost da je Kosovo nezavisna država ili ćemo prihvatiti realnost - da ćemo je jednog dana prihvatiti

Pukovniku sada stvarno više nema ko da piše. Muamer Gadafi je ubijen kao zver, a slike njegove prostreljene lobanje i mrtvog tela preplavile su proteklih dana naslovne strane svih svetskih medija i ekrane globalnih TV mreža. Pojedini mediji su sa ništa manje sladostrasti objavljivali i slike poslednjih trenutaka njegovih sinova, koji će samo koji sat kasnije takođe biti likvidirani. Grad Sirt, u kome se libijski vođa revolucije krio, pretvoren je u avetinjsko grotlo, a Libija je, uz pomoć NATO snaga, pretvorena u zgarište.

Naravno, stvar uopšte i nije za žaljenje i ni za kakvo preispitivanje, s obzirom na činjenicu da je baš tih dana Hilari Klinton obznanila da Libija u stvari uopšte i nema nešto mnogo nafte, iz čega bi se dalo zaključiti da krvavi rat i uvođenje demokratije u socijalno najsređeniju afričku zemlju i nije obavljen iz nekakve koristi, nego jednostavno zbog svetske pravde, i čežnje Amerike i NATO da i Libija oseti blagodete savremenog globalnog poretka.

Poenta je da o svrgnutim vladarima koje globalni mediji proglase dikatorima više i ne vredi pisati, pa ipak, slučaj pukovnika Gadafija i njegovih sinova zahteva nekoliko dodatnih reči. Gadafi nije imao biološko ni hemijsko oružje (nije ga imao ni Sadam Husein, ali danas to više nikoga ne zanima), a svrgnut je sa ovog sveta na sličan način - čak je i sličica sa mobilnog telefona i u ovom slučaju potvrdila „pobedu demokratije“.

Slavljenje smrti, ta makabristička fešta u globalnim medijima, jeste slika savremenih revolucija. Samo smrt i razaranje jesu medijski dokaz pobede - otuda pornografija smrti koja je carovala i u ovoj pobedi svetskog poretka predstavlja nešto mnogo značajnije od same činjenice da pukovnik i sinovi više ne stoje na putu „širenja demokratije“. Slike smrti i slavljenje smrti jeste uvek simbolička poruka svetu, pretnja i ispostavljen račun svima koji su ovoga puta preživeli.

To je u isto vreme priča o velikima i malima, o medijskom spinovanju, o nasilju, i globalnoj nepravdi koja se ima prihvatiti kao realnost, čak i uprkos činjenici da se američki predsednik, kad je već sve bilo gotovo, ogradio od takvog slavljenja smrti.

Upravo u te dve male reči - „prihvatanje realnosti“ - leži formula globalnog ropstva. Ratovi, nemiri, cepanje zemalja, otimačina prirodnih resursa, uspostavljanje novih granica, izvoz revolucija, bombardovanja i medijska podrška svim zverstvima moćne mašinerije industrije rata, svedeni su, sa sve okrvavljenom Gadafijevom glavom, na te dve reči, koje se u poslednje vreme sve češće mogu čuti i na našoj političkoj sceni. Prihvatanje realnosti je zapravo tautologija - prihvatanje realnosti, isto koliko i njeno neprihvatanje, na kraju znače - prihvatanje realnosti.

U slučaju Srbije stvari izgledaju upravo tako - ili ćemo prihvatiti realnost da je Kosovo nezavisna država sa podrškom onih koji su nas pre dvanaest godina bombardovali i koji su sada Libiji uveli srećnu budućnost, ili ćemo prihvatiti realnost - da ćemo je jednog dana prihvatiti. Bombe su bombe, a demokratija stvarno ne zna za granice, osim kad ih sama crta.

Otuda mi ovih dana pada na pamet depresivna misao da je realnost takva kakva je, prihvatali je mi ili ne. Svaki grad može biti Sirt, ili Beograd iz 1999, svet je ionako glup i neprestano traži ponavljanje lekcija. Ili milom ili silom, tek prihvatanje realnosti nije ništa drugo nego metafora za globalnu i lokalnu krotkost. Ili ćemo prihvatiti život u metaforičkom i stvarnom logoru, ili ćemo imati pakao. U čemu je razlika?

Možda, posle svega, posle svih mrcvarenja, Srbija danas i može da „prihvati realnost“ u pogledu Kosova (a sigurno je da će morati da je prihvati), ali poenta više uopšte ne leži u tome. Nove realnosti već vire iza kulisa naše političke predstave, i ne mogu da dočekaju da izađu na scenu.

Od nas zavisi?

Ne postoji detinjastiji politički slogan od tog.

www.mirjanabm.com

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (20)

вук

30.10.2011. 10:27

( 49 ) ( 4 )

На глобалној сцени је успостављање неоколонијализма увијеног у обланде правде, демократије, људских права и васколиког просперитета, а уз асистенцију локалних ''НВО''-пешадија, тј. сподоба које су се извештиле да лелечу за надницу и лају за дневницу. Дакле, од нас зависи.

( 49 ) ( 4 )

Vlasko

02.11.2011. 15:28

( 6 ) ( 21 )

@вук - Gdjo Bobic-Mojslovic i ostali "dusebriznici",globalizam je proces koji je poceo od stvaranja civilizacije i trajace dok je sveta i veka.Kao i svaki proces sobom nosi mnogo pozitivnih ali i neke negativne strane.Najbanalnije stvari koje danas uzimamo zdravo za gotovo su posledica globalizacije(koriscenje zacina i povrca u ishrani npr.Ne moze bilo koji pojedinac samo zato sto se slucajno nasao na izvoru najvaznijeg resursa to da koristi za ucenjivanje milijarde ljudi najrazvijenijeg dela planete.

( 6 ) ( 21 )

Dragan

30.10.2011. 19:21

( 31 ) ( 9 )

Srbija treba da se okrene Rusiji i drugim prijateljskim zemljama na istoku, a ne da se stalno držimo zemalja EU i SAD koje su nas bombardovale pre 12 godina, a sad nam stalno nameću nekakve realnosti, ucenjivale su nas Haškim sudom, bezobzirno nam otele Kosovo i namerno stvaraju nestabilnosti u Raškoj oblasti i Preševskoj dolini. Kada bi u Srbiji bile ruske vojne baze, onda bi mi mogli neke realnosti da nametnemo zapadnim zemljama.

( 31 ) ( 9 )

PETAR

31.10.2011. 08:32

( 32 ) ( 57 )

Strucnjaci za opsta pitanja, su doveli Srbiju do dna. Od glumice u pokusaju, toalet-literature, pokusaja kuvanja na TV, sad postade politicki komentator.Da li joj sestra, Zorica Tomic, iz Pariza ( iz stana koji je Srbija placala 7000evra mesecno, a sad valjda 5000e), salje sveze podatke?Moguce je da ova domacica sa slike odluci da bude, sutra, manekenka ili astronaut.To neko finansira ( cijim novcem ? ), i ispunjava joj zelje.A ona - dosadna kao sto je uvek i bila.

( 32 ) ( 57 )