SRCE POD PRITISKOM: Da, možda, ne?

Iako su posle prvobitnog trijumfalizma, čak i mediji Velikog brata počeli da obznanjuju sumnju u ovaj politički marketing, tempiran da popravi rupe u drugim oblastima, jedna stvar je čak i laicima postala jasna - moć medijske kampanje je tolika da razlika između istina i laži, između činjenica i proizvodnje „činjenica“, prestaje da bude bitna. Svet, zapravo, nije ništa drugo nego postolje za udarne vesti. Otuda nije jasno kako se u Srbiji, koja se poslednjih godina neverovatno mnogo oslanja na politički marketing, spinovanje vesti i kontrolu medija, niko nije dosetio da sada, kada nam je najteže, primeni Obamin koncept.

U redu, mi nemamo foke, ali ipak!

Evo, sada kada nam ponovo javljaju da se nismo dovoljno trudili da uđemo u Evropu (iako su se mnogi naši građani baš svojski trudili da uđu u Evropu predstavljajući se kao politički azilanti), Srbija je pred novim klečanjem na kukuruzu ispred stranih ambasada. Nisu ljudi krivi: niko im nije objasnio da Evropa voli da se oni žale ovde, a ne u imigracionim uredima u Belgiji i Luksemburgu. Ministar policije je obznanio da će to da sredi. Možda će da ih nekako ubedi da se Srbija može voleti? Ali čak i da se problem sa lažnim azilantima sredi, mi nemamo alternativu.

To neće biti dovoljno. Evropa nije zadovoljna što nije uhvaćen glavni begunac i ostali begunci. Pa, stvarno! Ako su američke foke mogle da uhvate Osamu bin Ladena na drugom kontinentu, pa da sve to bude još i snimljeno kako bi američki predsednik i njegova svita mogli da gledaju, onda zaista nije jasno šta čeka Srbija? Šta rade naši majstori spinovanja vesti, šta rade naši stručnjaci za politički marketing? Kako su tako aljkavi? Više vode računa o svojim TV sekundama nego o interesu države.

Ako hoćemo da živimo kao sav normalan svet, evo nam prilike da pokažemo da smo za to spremni.

Koliko imamo reditelja koji bi sa radošću režirali takav video materijal? Šta treba za to? Noć, neko zabačeno selo, srušena kuća, maskirane prilike u noći, pod mesečinom obasjana cev automatske puške, ljudi koji trče, iz ofa da se čuje vrištanje, da preleti neka sova, da protrči pas koji cvili, da se vide baterijske lampe i da se čuju pucnji.

Da se na Dnevniku prethodno objavi da je glavni begunac uhvaćen i odmah likvidiran u jednom zaseoku u udaljenoj planinskoj oblasti (a najbolje u nekoj susednoj državi, ko ih šiša?), da su uz njega likvidirani i njegovi jataci čija imena ne mogu da budu saopštena zbog dalje istrage i da se onda saopšti da je njegovo telo sahranjeno u Jadranskom moru kako inače nalažu pravila savremenog ratovanja, a i da bi se sprečilo da begunac ima grob koji bi možda jednog dana postao mesto hodočašća. Zatim, da se organizuje narodno veselje ispred Narodne skupštine, sa igranjem, pevanjem i transparentima na kojima bi pisalo da istina nema alternativu, da ništa nema alternativu. Da se u specijalno pripremljenom dokumentarcu koji bi mogao da bude emitovan u skoro svakoj emisiji Nacionalnog servisa, osim u onoj koja ima, sada vrlo problematičan naslov „Da, možda, ne“, pojave građani te udaljene jatačke oblasti koji bi govorili kako su ga s vremena na vreme viđali kako bere jabuke, i kako ga niko nije prepoznao. Da se, zatim, najavi da se sličan hepening sprema i za ostale begunce. Stvarno bi moglo da upali. Narod bi igrao narod. A glumci bi igrali sve ostalo. Scenario je napisan, treba samo da sve odigramo.

Ispunili bismo sve uslove. Evo, i na spavanje smo krenuli ranije, kao sav normalan svet. U jedanaest su nam zatvorili kafiće.

Nema neuhvatljivih, a prilika je da se to dokaže u ponoć. Ako može Holivud u Pakistanu, što ne bi moglo i ovde? Budimo kreativni.

Šta bi nas onda sprečilo da uđemo u Evropu?

To je, i tako i tako, samo za propagandnu upotrebu. Film koji nećemo gledati.

www.mirjanabm.com