Zadatak druga Daviča

NE odlazi se samo u Beograd. Dolazi se i iz Beograda u Sarajevo. Da. Da. Tamo idu provereni, a možda i isluženi kadrovi. Kad u kulturi, a odnekud im je ona postala jako važna, ne mogu da nađu iole kredibilnijeg Srbina da im po ključu radi što mu se kaže, počeše ih uvoziti iz Beograda... Prvo je došao Mladen Oljača, koji će se proslaviti čuvenom izjavom da se ne može primati ijekavska plata, a pisati ekavski... A sve svoje knjige napisao je ekavski... Oljača pokušava ponekad da me zaštiti, ali nekako tako kao da se podrazumeva da sam počinio nepočinstvo, pa mi se, eto, zbog pesničkog dara valja oprostiti...

Vraćao sam se avionom iz Beograda, stjuardesa me opominje da se vežem, a ja kažem da nema potrebe - čim ulazim u Bosnu, i bez lanaca i kaiša, već sam vezan... Ujutru me Oljača telefonski pita, što mi to treba. Dosetka je odmah stigla u Ce Ka... Oljača kaže da žele da me vrate u javnost. Imam, kaže, otvoren poziv da za „Oslobođenje“ napišem štogod. Ne pišem bilo šta, već esej „O Zimonjićevim rukama“, o poglavlju „Audijencija“ iz Andrićevog posthumno objavljenog romana „Omerpaša Latas“.

Objavi to „Oslobođenje“ u dva nastavka. Po redakcijama prava histerija. Hoće da zatuku urednika Aca Štaku što je to pustio... Kome to Nogo preti Zimonjićevim ogromnim i kao nedopečen hleb teškim rukama naspram Omerovih suvih i kao ogorelih... Pitačima sam po poklisaru poručio da ne pitaju mene nego Andrića, ako gde mogu da ga nađu...

Došao je Oskar Davičo i pokrenuo časopis „Dalje“. Dalje i niže nije se moglo... S Davičom sam se u Beogradu, onako usput, sretao. A u Sarajevu, na Malim scenama, nakon konferencije za štampu, priđe mi preko cele sale, rukovasmo se, pa me pozva na kafu u hotel „Evropu“. U to vreme u potpunoj sam javnoj izolaciji. Mislim, pastirski naivno, da je Oketa to namerno uradio, da svi vide... Idemo u Evropu, s njim još jedan brka, mislim da se zvao Ljubiša Ristić... Pitam Daviča je li me s predumišljajem pozvao... Zašto... Pa ja sam ovde u nemilosti... Nemam pojma, veli. Gledao sam te ponekad u onim emisijama na televiziji, vidim da se ženske za tobom okreću, mogao bih i ja koju da zakučim...

Ali da se vratimo časopisu Dalje u kome se nije moglo niže. O čemu? O Lazi Kostiću i travestiji rime zalute / u te, o trolisnoj udvoričkoj svetosavskoj detelini Milovana Danojlića, a naročito o izvesnoj uveloj buli, i to sa beogradskom komocijom, i tako redom... Ali uvela je bula imala moćnu braću, dinastiju takoreći. I sa njima nije bilo šale. Džabe se posle Oketa vadio da je to štamparska greška, i da je trebalo da piše uvela lula...

Ne zna Sarajevo da lula može da uvene kod nadrealista. Lulu nije ni popušio, a čibuk mu se već obio o glavu... Nakon nekoliko sličnih gafova, čaršija se, kao u Andrićevim pričama, pred njim zatvorila. Kako? Ide Oketa, onako visok, recimo, Baščaršijom, hoće da kupi kaiš. Prodavac gleda preko njega i kaže da su kaiši rasprodati. A kad mu Oketa pokaže jedan koji visi, onaj što još gleda preko vrhova veli da je taj kaiš malopre prodao Oljači...

Jedno popodne spuštam se u Klub „Svjetlosti“ koji su još zvali i Klub književnika. Neko mi pokazuje već podvučene nepodopštine u časopisu „Dalje“ koji ne može niže. Kažu, eno Oskar drži slovo aktivu komunista Udruženja književnika BiH. To je pola sprata iznad nas. Uđem gore, pripit, i sednem na prvo prazno mesto i odmah počnem da prekidam zlatoustog jednom jedinom upadicom, koju s vremena na vreme ponavljam: Da li je istina ili je varka...

Drugi stih iz malo poznate Davičove poeme policiji (Mene su zvali kod druga Marka) ne izgovaram, a osim Oljače i Daviča, naravno, kanda niko i ne zna o čemu je reč, pa zato i ne razumeju zašto se Oketa toliko pali na moju nesuvislost... Au, mali brka se napio, veli... Visok sam 174 cm, a ti... Znaš li ti da sam ja bio bokser, preti Oketa... Tu tek nemaš nikakve šanse, kažem... One što se pridižu, među njima i Oljaču, upozoravam da sednu. Kao i uvek, pucam iz prazne: Mogao bih nekome uvući prste u utrobice... Sedoše... Sastanak se prekida. Davičo hitro prolazi kraj mene i šrafcigerski mi dobacuje: Koji ti je moj? - Mene su zvali kod druga Marka, najzad poentiram... Davičo ulazi u toalet, zalupiv vratima...

Sutra, prekosutra, bruje novine o skandalu, a među raznima izdvaja se jedan prepoznatljiv čaršijski glas: da me je odmah trebalo zatući, da sam se opet izvukao iz mraka... ali da nisam sam: Uvijek neki Vojo (Lubarda) ili neki Gojko (Đogo), Momo (Kapor) ili Rajko... U potpisu: Sin Maka Dizdara...

Pravde radi, valja reći da mi je Ahmed Muhamed Imamović, tadašnji sekretar Udruženja - pesnik koji je za sebe govorio da je rođen još kao vrlo mlad, a koji je davno otišao u Ameriku - rekao da je okupljenim novinarima Oskar Davičo, na pitanje šta mu je to i zbog čega Nogo govorio, pesnički solidarno uzvratio pitanjem: Šta se to vas tiče? To je bilo nešto između nas...

(Nastaviće se)