Škola gnezdo zavere

U TOKU leta 1901. godine, dođoše tri pešadijska oficira sa Više škole vojne akademije u IV konjički puk, na praktičan tečaj (pešaci su išli u konjicu i artiljeriju, a konjanici i artiljerci iz Više škole u pešadiju). To su bili pešadijski kapetan druge klase Radomir Aranđelović, koji je poginuo u ratu protiv Bugara 1913. godine na Govedarniku, Milan F. Petrović, umro na Banjici 29. maja 1903. godine, i pešadijski poručnik Dragutin Dulić, koji se udavio u moru pri povratku sa bolovanja iz Francuske. U toku leta, idući zajedno na vežbanja, sprijateljili smo se i postali intimni i poverljivi jedni prema drugima.

Jednoga dana po povratku sa obuke, biće da je to bilo krajem avgusta ili početkom septembra 1901. godine, sedeli smo nas četvorica ispod jednog paviljončića u krugu kasarne Četvrtog puka, do same kapije koja je izlazila na Nemanjinu ulicu i pijući pivo zapodenusmo razgovor o Aleksandru i Dragi. Oni su ih strahovito napadali i vajkali se zašto bi narod srpski, a naročito oficiri trpeli takvu sramotu, da kralj uzme svoju metresu za ženu, koja je i ranije vodila vrlo problematičan život.

To je mene okuražilo i kažem im kako mi je padala na pamet ideja, dok sam bio u gardi i išao na partiju sa kraljem Aleksandrom do Dragine kuće, da izvadim revolver i ubijem ih oboje, ali sam se bojao da ne promašim. Drukčije bi bilo da sam imao još koga od drugova koji bi dovršili posao ako bih ja promašio. Odatle smo otišli u oficirski dom na ručak i tu našli ruske petrogradske novine „Vjecemosti“, koje su donele sliku Nikodija Lunjevice, brata kraljice Drage, kao budućeg prestolonaslednika Srbije. To nas je toliko revoltiralo da smo isekli sliku i izgoreli je.

Te 1901. godine prijavio sam se za polaganje ispita za Višu školu vojne akademije, pa zato, čim sam se vratio kući i pola sahata odmorio, uzeo sam tabake iz taktike da čitam, da bih se spremio za predstojeći ispit. Između 2 i 3 sahata po podne, zakuca neko na moja vrata. Posle moga odgovora, „slobodno“, uđoše pomenuta tri pešadijska oficira i sa njima još jedan moj drug Nikodije Popović, pešadijski poručnik. Upitah koja ih je nevolja naterala da dođu po ovoj vrućini, a njihov odgovor beše:

„Razmišljali smo o današnjem našem razgovoru u kasarni i rešili da zajedno s tobom učinimo ono što si ti nameravao, da ti pomognemo ako ti pristaješ“. Odgovorio sam im da pristajem ali sam ih umolio da pre toga izvestim jednog moga druga i prijatelja, sa kojim ja već poodavno o tome razgovaram. Oni taj predlog odmah prihvatiše, jer su vrlo dobro poznavali Apisa i cenili ga kao dobrog druga i čestitog i odvažnog oficira.

Po svršenom razgovoru, izađoše iz moga stana (Birčaninova ulica br. 40) a ja ostavim tabake i odmah odem Apisu, koji je bio u logoru podoficirske škole, na Topčiderskom brdu, gde je podignuta zgrada internata za srednjoškolsku omladinu iz južne Srbije, „Dom kralja Aleksandra Karađorđevića“. Saopštio sam mu ko je bio kod mene, kao i naš razgovor. To ga je obradovalo i odmah mi reče: „Nađi ih i zakaži im sastanak pa me izvesti“.

Vratim se odmah u varoš, nađem kapetana Rašu Aranđelovića i poručnika Dulića i dogovorimo se da se sastanemo u stanu poručnika Dulića. Taj naš prvi sastanak bio je, čini mi se 6. ili 7. septembra 1901. godine, između 7 i 8 sati uveče.

Na tom sastanku bilo nas je sedmorica: kapetan Aranđelović, Petrović, Dimitrijević Apis, poručnik Dulić, Milan Marinković i Popović Nikodije. Bilo je više predloga kako da se poubijaju, ali smo se zadržali na jednom.

Rođendan Dragin bio je 11. septembra i tim povodom je predviđena zabava kod Kolarca. Na tu zabavu trebalo je, bar smo tako mi pretpostavljali, da dođu Aleksandra i Draga. Rešili smo da ih ubijemo kamama, koje smo nabavili i vrhove otrovali cijankalijumom, koji nam je dao Dušan Jovanović, geolog u rudarskom odeljenju. Da bismo bili sigurni u uspeh, mi smo noževe isprobali na nekim mačkama. Napravljen je ovakav plan: dvojica da pogase osvetljenje u centrali, jedan kod Kolarca, a ostala četvorica da budu u sali i da prate kretanje Aleksandra i Drage. Dvojica, od onih četvorice u sali, da zapale zavese, a druga dvojica noževima da ubodu bračni par.

Sreća te taj plan nije priveden u delo, jer bi nastao haos i zabuna, i ko zna koliko bi nevinih žrtava bilo. A nije izveden zbog toga što Aleksandar i Draga nisu ni došli na zabavu, a sem toga električno osvetljenje je čuvala policija u centrali. Iako nam je taj prvi plan propao, mi udvojismo energiju u vrbovanju oficira za izvršenje naše namere. Neraspoloženje u vojsci je raslo iz dana u dan, zbog raznih gluposti koje je režim činio. Broj zaverenika je rastao.

Produžili smo vrbovanje oficira za zaveru. Sad nas je već bilo više. U mesecu oktobru ja stupam na Višu školu vojne akademije, pošto sam položio prijemni ispit po povratku sa manevra. Viša škola je postala zavereničko gnezdo. Tu je bio skup najboljih mladih oficira. Svi mi, koji smo pravili planove o uklanjanju poslednjeg Obrenovića sa prestola, nismo mislili šta će posle toga nastati.

(Nastaviće se)