Sa fronta na scenu

JA ću postojati dok igram i kad to ne budem više mogla, uginuću ko biljka. To sam već kazala i to je tako. Meni je ovaj posao sve dao. Od svih tih silnih uloga, odigrala sam bar deset koje mi daju za pravo da nisam pogrešila što sam onda iz Vrdnika krenula u Novi Sad. I evo, poslednjih godina sam opet u Novom Sadu. U penziji sam, ali publika to ne zna. Baš kao što ne zna da li živim u Beogradu ili Novom Sadu.

Tako govori Mira Banjac, glumica sa fantastičnom biografijom. Osamdeset godina života i 60 godina rada. Rođena je u Erdeviku 4. septembra 1929. Kod nje je u životu sve krenulo iz usamljenosti. Rasla je bez roditelja kod bake, ali, kako je i sama objasnila, usamljenost je samo za lenje, a ona nije bila takva.

U školi je bila, po sopstvenom tvrđenju, vrlo drska i ambiciozna. Dozvoljavala je sebi da dođe na čas sa nalepljenim brkovima, ili pak sa kosom od kukuruza da bi tako izigravala Ofeliju. Učiteljica je odmah prepoznala da ima bogat unutrašnji život i tako je počelo...

Mira pripada prvoj generaciji koja je završila Pozorišnu školu u Novom Sadu (1950). Uz kraće angažmane u pozorištima u Sremskoj Mitrovici (1949-1951.) i Banjaluci (1953-1955) radila je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu (1951-1970). Prešla je u Beograd 1970. i postala član Ateljea 212.

Kao devojčurak iz Erdevika, u Sremu, došla je u Prvu proletersku. Za sve su "krivi" Dragutin Gostuški i Predrag Tasovac. Oni su je poveli u kulturnu sekciju Prve proleterske, pa tako ima godinu dana ratnog staža na Sremskom frontu. Kada se rat završio, vratila se kući i čim se pojavio konkurs za Državnu glumačku školu u Novom Sadu, Mira se prijavila. Od Vrdnika do Novog Sada putovala je dva dana. I kada je stigla, zatekla je mnogo lepih devojaka koje su došle sa istom idejom kao i ona. A sve su bile u vojničkim cokulama. Desilo se da je položila prijemni ispit, završila tu školu, i tada su dekretom celu njenu klasu prebacili u Sremsku Mitrovicu, u jedino pozorište u Sremu. Tu se udala, tu je rodila sina.

- Iako sam igrala razne uloge, neretko me smatraju komičarem, a komičari često nisu šaljivi u privatnom životu. Za mene to ne važi. Naprotiv. Često mi kažu da sam duhovitija privatno, nego u nekim ulogama. A to je, rekla bih, lukavstvo još iz mladosti. Rano sam skapirala da nisam lepa devojka. Lukavo sam se družila sa jako lepim devojkama, ali koje su bile nezanimljive. Kad idemo na neku žurku, prvo pustim da prođe euforija koju izazivaju njihova pojava i lepota, a onda se tu negde umuvam i u nekom trenutku vickasto skrenem pažnju na sebe, i odjednom je društvo oko mene. Šta ćeš, snalazila sam se. Važila sam za osobu - "Jaoj, da nam je sada tu Mira".

Osim u pozorištu, igrala je i u nizu televizijskih drama i serija. Na velikom ekranu ostvarila je mnoštvo uloga za pamćenje. Velika uloga Marije početkom sedamdesetih godina, i istoimena serija koju je radila za hrvatsku produkciju, veoma je značajna za karijeru Mire Banjac.

- Tu ulogu je trebalo da igraju Irena Papas, pa Simon Sinjore. Međutim, nešto nisu mogle. Bila sam u to vreme podstanar, u dugovima... Jednog dana zove me Stipe Delić i ponudi ulogu. Velika, inostrana ekipa, veliki honorar. Dođem u hotel "Toplice" u Sloveniji, gde me dočekaše ljudi iz ekipe i odmah poslaše u šminkernicu. Odsekoše mi kosu, jedino lepo što sam na sebi imala. Vidim, ne sviđa im se moje lice. Strašno.

Sutradan, oko mene sve lepotica do lepotice. Krene kadar, kamera, i ja zaustavim sve. Kažem kamermanu: "Molim vas pokušajte da nađete moje lice, možda ćete ga zavoleti...", a on mi odgovori: "Pokušajte vi da zavolite svoje lice, a ja sam ga već našao."

Dobitnica je tri Sterijine, Oktobarske nagrade Novog Sada, "Dobričinog prstena". Dobila je 2008. nagradu "Pavle Vuisić", koja se dodeljuje glumcu za životno delo.

Uloga ćerke Katice sa velikim glumcem i prijateljem Zoranom Radmilovićem u predstavi "Radovan Treći" deo je istorije koja će zauvek obeležiti glumačku biografiju Mire Banjac. I još igra "Korešpodenciju" u Ateljeu 212 koja se na repertoaru nalazi punih 20 godina. Njen kostim od pre dve decenije je isti. Glumci neguju tu predstavu za koju je pokojni Bora Pekić, njen autor, posle premijere rekao da oni to bolje rade nego što je on napisao.

Dugačak je i spisak uspešnih ostvarenja u televizijskim serijama: "Pozorište u kući", "Hitler iz našeg sokaka", "Vruć vetar", "Diplomci", "Kamiondžije", "Priče iz radionice", "Doktorka na selu"... Poslednjih nekoliko godina igrala je u tri serije "Vratiće se rode", "Bela lađa" i "Seljaci". I sve joj to nije smetalo da traje 50 godina. Na sceni, na filmu i na televiziji.

- Nisam umorna, imam višak energije koji negde moram da potrošim! Ja sam, pre svega, Sremica i, biću neskromna, jedna vredna žena - ranoranilac u svojoj kući, a na poslu vojnik, koji mora sve da obavi najbolje. Svoj poziv sam shvatila vrlo ozbiljno. To je jedina stvar, pored moje porodice, koju smatram vrednom u svom životu. Osim porodice, publike i svoje umetnosti ja nemam ništa drugo.

(Nastaviće se)

Sutra: Đuza Stoiljković