Paćenik Golog otoka

 Komunisti opisuju četnike kao grupe bandita koje su tumarale okolo i uz pomoć okupatora likvidirale nevino stanovništvo. Teško da se iz bilo koje njihove knjige može zaključiti da su četnici, zapravo, bili legalna Jugoslovenska vojska, predvođena sa oko 3.000 oficira i uređena po pravilima službe svoje države, Kraljevine Jugoslavije.
Kao i svaka država, i Kraljevina Jugoslavija je imala propise o delovanju oružane sile u ratnom dobu. Jugoslovensko kraljevsko zakonodavstvo poslednji put se propisima o vojnim i prekim vojnim sudovima bavilo 8. marta 1940. godine. Toga dana doneta je Uredba o vojnim i prekim vojnim sudovima M.S. Br.327, koja će, uz dopune iz 1943, važiti do 1945. godine, tj. sve dok je postojala Kraljevina Jugoslavija. S pravne tačke gledišta, Kraljevina i njeni zakoni postojali su do onog momenta kada je nova, komunistička vlast, stekla međunarodno priznanje, a to je bilo posle priznavanja rezultata izbora održanih 11. novembra 1945. Prema tome, likvidacije koje su počinili pripadnici četničkog pokreta, odnosno Jugoslovenske vojske, u skladu sa zakonom, ne mogu se smatrati ratnim zločinima.
MeĐu ostalima, proleća 1945. godine bila je mobilisana i petnaestogodišnja Mirjana Kalabić, ćerka Nikole Kalabića. Ona je dospela u 18. hrvatsku udarnu brigadu.
Ali, agitprop nije eksploatisao druge slučajeve, jer bi tvrdnja o masovnim dobrovoljcima sa neprijateljske strane bila kontraproduktivna.
Vest da su se njegova dva deteta ’’predala komunistima’’, kako je to zapisao načelnik Ađutantskog odeljenja Vrhovne komande major Milan Stojanović, Dražu je stigla na Trebavi. Nešto kasnije, kod Draže je došao Vojislav, koji je bio “mladi junak i ponos celog korpusa Filipa Ajdačića’’, nastavlja Stojanović. Razgovarali su nasamo, a kada su se pojavili videlo se da su obrvani tugom. “Na rastanku, sin je pozdravio oca po vojnički i sa pratiocima krenuo natrag na položaj. Mi smo nastavili ka selu Srpska Grapska. Niko od nas nije doznao o čemu su otac i sin razgovarali’’, zaključuje Stojanović.
Onog snežnog dana krajem 1944. godine, kada se Vojislav pričestio sa puškomitraljezom na ramenu, što je ovekovečio fotoaparat, Branko i Gordana bili su tema razgovora grupe četnika Požeškog korpusa. ’’Ona je mlada’’, rekao je Vojislav za Gordanu, dok za Branka nije imao razumevanja, jer je ’’zreo čovek i odgovara za svoje postupke’’.
I DraŽa i Vojislav i svi na četničkoj strani verovali su da je Branko dobrovoljno pristupio partizanima. Još jeseni 1941. na Ravnoj gori on je ostavio ustisak da je prokomunistički nastrojen. U selu Gornje Lipovo, 1943. godine, Dragiša Vasić je rekao Milki Baković da je Branko komunista. Da je sklon komunizmu smatrali su i Brankovi saborci iz Kosjerićke brigade. To je bio jedan od razloga zbog kog je vraćen sa Kopaonika. Međutim, postojao je još jedan razlog: oportunizam.
Branko Mihailović nije bio od ljudi spremnih da se žrtvuju za ideju. Nije ni imao tako jako usađenu ideju, a sem toga pamtio je skojevcima to što su ga ostavili na cedilu početkom 1943, kao i četnicima što su ga tada spasli. Specijalno, on nije imao sklonosti ka vojnom pozivu. Uoči rata dogovorio se sa ocem da će studirati prava, tj. da se sa njim prekida vojnička tradicija, koja je bila velika kad se uzmu u obzir preci po majčinoj liniji i šira rodbina. Da ga nije zarobio i mobilisao 1. proleterski korpus, Branko bi i kraj rata dočekao u pozadini. Ovako, vihor sudbine učinio je svoje.
Posle Rezoluciji Informbiroa 1948. godine, komunisti su iskoristili priliku da Branka i Gordanu pošalju u logore, upravo osnovane za njihove drugove koji su se izjasnili za Staljina, ili kojima je to iz nekog razloga pripisano. Branka su najpre odveli u zatvor na Obilićevom vencu, i to u istu ćeliju u kojoj ga je 1941. godine držao Gestapo. Potom je odveden na Goli otok. Gordana je uhapšena posle jednog zbora studenata Medicinskog fakulteta. Komunisti su lažno optuživali jednog studenta, a ona se javila i rekla da ništa od toga što pričaju nije tačno. Provela je dve godina u ženskom logoru na Svetom Grguru, ostrvu pored Golog otoka.
Po povratku iz logora, Gordana je završila fakultet, ali nije mogla da nađe ni posao, ni stan. Šezdesetih godina, po izlasku sa dugogodišnje robije u Zabeli, Gordanu je u jednoj ambulanti u Beogradu, gde je privremeno radila kao medicinski tehničar, slučajno srela Milka Baković. Gordana ju je prepoznala i krenule su ka Milkinom stanu, da se ispričaju. Milka beleži:
“Kada smo došle u moj ’stan’ - šupu koja na prvi pogled nije više mnogo rđavo izgledala, jer sam je ukrasila raznim sitnicama i ručnim radovima, Gordana uzviknu:
- Kako je lepa ova vaša sobica! Znate, ja i mama smo u mnogo bednijoj sobi. Obe spavamo na jednoj slamarici i nigde ništa nemamo. Sve nam je oduzeto...
Kada me zapita, da li pozitivno znam da je njen polubrat Voja Mihailović poginuo i kada to potvrdih, ona me zamoli, ako ikada dođem u dodir sa njenom majkom, da joj ne kažem da je Voja zaista poginuo, jer i ona, kao i svaka majka, još živi u nadi da joj je sin živ i da će joj se odnekuda javiti... Pozdravile smo se i ona je otišla iz moje ’lepe’ sobice, a ja sam ostala u razmišljanju o sudbini porodice Draže Mihailovića, a najviše o životu njegove poćerke Gordane.”
Na vesti koje su komunisti širili krajem 1944. godine, Propagandni odsek Vrhovne komande odgovorio je tvrdnjom da Branko i Gordana nisu Dražina rođena deca, već da ih je on usvojio. Pri tom je korišćena činjenica da je Draža zaista imao jedno usvojeno dete, ćerku Radmilu. Mnogi, a među njima i Milka Baković, nikada nisu saznali da je to bila samo ratna propaganda.

KNjIGE Miloslava Samardžića "General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta" u četiri toma, bogato ilustrovanih, možete naručiti na tel: 064 1880 990, a peti tom izlazi iz štampe krajem godine.
KRAJ