Daleko od sreće

 PERIOD 1922-1926. godine je obeležen uporednim školovanjem na Umetničkoj školi i u nižoj gimnaziji, te Milena sa šesnaest godina završava obe škole i počinje svoj umetničko-tragalački posao. Počinje da radi olovkom i temperom, a ređe i akvarelom. Preokupacije su joj, sem Hamleta i albanskog ratnog ciklusa, filmski idoli toga vremena, pre svih Rudolf Valentino, što predstavlja neku vrstu urbanog romantizma. Ovaj period umetničkog školovanja obeležili su i profesori koji su Milenu uvodili u tajne slikarske umetnosti. Pre svih to su Beta Vukanović i Ljuba Ivanović.
Rano Milenino detinjstvo obeleženo je neizbežnim dečjim škrabanjem ili žvrljanjem, ali se već posle desetak takvih sačuvanih žvrljotina uočavaju nacrtani oblici. Sačuvano je oko šest stotina tih dečjih crteža, ali se pominje i podatak od osam stotina, koje je radila od druge do trinaeste godine. To je vreme kada je dete Milena svaki list papira koji joj je dolazio do ruku ispunjavala svojim crtežima.
Prvu kompoziciju, kako navodi Živoslavka Graovac, Milena je nacrtala sa pet godina na duplom tabaku papira. To su egzotični cvetovi, a potom sledi kompozicija sa jarićima obučenim u haljinice. Veruje se da su ovi crteži bili neka vrsta kompenzacije za uskraćeno druženje sa vršnjacima. Da li zbog bolešljivosti ili drugih zabrana, tek Milena nije imala detinjstvo ispunjeno bezbrižnošću dečjih igara i druženja. Umesto svega toga ona je drugovala i radovala se sa svojim ljubimcima koje okuplja na svojim crtežima.
„Milena neprestano teži“, piše Živoslavka Graovac, „da otkrije šta je skriveno iza lica ljudi, koliko je duboka njihova duša, nastoji da pokaže da je i na rukama i licu, u očima i glasu odraz dubokih zbivanja u ljudskoj duši. Otuda toliko prisustvo portreta u njenim radovima. Svakako da su samoće i neka nejasna tuga koja je dete Milenu obuzimala imale uticaj i na te njene crteže i na izražavanje takvih raspoloženja.“
To je sve deo strukture njene ličnosti, karaktera i senzibiliteta koje će kasnije evoluirati u drugačije i sugestivnije vizuelne vrednosti. Milenino detinjstvo sa čarolijom dečjih crteža samo je nagoveštaj onoga što će doći kao zrelo poimanje života, ljudi i njihovih snova, skrivenih iza fasade lica.
Milenini dečji crteži pouzdano svedoče da njeno detinjstvo nije bilo najradosnije, ali mu se ona neprekidno vraćala. Ostaje pak neodgonetnuta gorčina sa kojom je ona, kao sedmogodišnja devojčica ispisala da li svoju ili odnekud zapamćenu pesmicu. Tek ona piše:
„Roma sabato
12 Novembre 1916.
Milena
Kad sunce svanjiva
i ptičice pevaju
onda, onda je leto
al ja neću da
ga dočekam neću da
dočekam na ovom
svetu! Ovaj svet
sanak samo sanak
lep.“
Otkud u tim godinama, pred krupnim i radoznalim dečjim očima fatalistička crta rezignacije i poraženosti. Šta je to pomutilo čisto njeno „ogledalo duše“?
Indikativno je da Milena tu neku ojađenost životom odnosno slutnju o tome projektuje i na svoje karikature. Po rečima Živoslavke Graovac ona je prema jednoj karikaturi napravila lutku gladnog slikara koji je zbog neprodatih slika ostao siromašan i zbog toga se obesio. Tu lutku ona je poklonila Beti Vukanović, kada je završila Umetničku školu. Moguće je da je ova karikatura u izvesnom smislu izuzetak, jer su karikature sa dvora, kao i crteži mnogo inventivniji.
(Nastaviće se)