Poguban plan

 BAŠ "izrada ratnog plana" bila je pogubna po ishod nekih vojnih operacija. Kad je usvojena jednoglasna odluka da se krene u napade na Turke, odmah se nametalo i pitanje - ko i kako bi trebalo te atake da izvodi. Vladala su dva oprečna mišljenja o tome: jedno Karađorđevo i drugo narodnih starešina.
"Da se naša vojska okrene samo na jednu stranu, jer više Niša ima dobar derven (derven znači klanac, tesnac, klisura - pr. a), da se može uhvatiti i tamo u Crvenoj Reci drugi Deligrad postaviti, i Turcima prekinuti put za Niš: a drugi derven je više Leskovca ka Vranju Babuna, koji vodi kroz planinu deset sahata. I tamo bi se mogao postaviti šanac da bi bili od te strane sigurni" - pričao je vrhovni vožd.
Očigledno, Karađorđe je propagirao "vođenje jedne četničke vojne" za vreme koje bi ustanici zaposedali "zgodne", položaje. Po njegovoj zamisli, Niš je trebalo da bude centar svih vojnih operacija. Odnosno, da se srpski ustanici, iz svih krajeva "gde raju ne mogu da dignu na oružje", okupe u deligradskom kraju ili u okolini Niša, iznad sela Kamenice i Matejevca i tako, kombinovanim napadima, zaposednu dve važne klisure u jugoistočnoj Srbiji - Sićevačku i Grdeličku. Zaposedanjem dva dervena - praktično bi se presekle važne turske komunikacije - s juga i istoka, a potom bi sva raspoloživa (tadašnja) srpska armada, koja je brojala oko 54.000 vojnika, udarila na bedeme niške tvrđave.
Za nesreću taj plan nije bio prihvaćen, već strategija narodnih starešina, među kojima je dominirao glas Mladena Milovanovića. On, sve vreme - ohrabren sporazumom koji je potpisao s Rusima, tj. knezom (generalom) Aleksandrom Prozorovskim, predlaže alternativni plan prema kojem je srpska vojska krenula u četiri pravca. Zaklet na poslušnost narodu i Sovjetu, Karađorđe nije imao kud, već je morao da prihvati ovaj plan, i ako su starešine "vukle svaki na svoju stranu i svoj zavičaj"!
Ukratko, narodne starešine bile su za kombinovane operacije "kako bi odjednom pomogli svojoj potlačenoj braći: i onoj preko Drine kao i onoj na jugu. A kako su tada Srbi bili u savezu s Rusima i radili sporazumno sa Crnogorcima, trebalo je poslati jednu vojsku na istok da kooperiše s ruskom, a drugu na jugozapad da se sastane sa crnogorskim trupama."
I tako umesto u jednom pravcu, Srbi, maltene, kreću na sve četiri strane.
Sima Marković i pop Luka Lazarević, odlaze na zapad, "na Drini imaju dužnost da operišu u Bosni". Vožd Karađorđe kreće put Sandžaka. Milenko Stojković je krenuo niz Dunav, ka Kladovu - odakle je trebalo da održava vezu sa Rusima, pa potom da krene na Niš... Ali, nabujali Dunav, navodno, nije dozvolio prelazak Rusa što će imati tragične posledice po ishod operacije za oslobođenje Niša.

VOJNA KATASTROFA
"I Šteta da ovakvo, čisto vojničko Karađorđevo, vrlo pravilno i pametno gledište ne prihvatiše svi u Sovjetu, nego prosto donesoše rešenje da se napada u svim pravcima. Ovo je uzrok svoj našoj katastrofi u Kameničkom boju koju će potpomoći još više i nesloga samih vojvoda" - pisao je davno Nikola Aranđelović u tekstu "Strategijski značaj Niša".
(Nastaviće se)