Hteli smo ga samo živog

 
VEST da je uhvaćen Dragoljub - Draža Mihailović prvi je obelodanio Aleksandar Ranković. Podnoseći ekspoze u Narodnoj skupštini Jugoslavije, 24. marta 1946. godine, Ranković je, u svojstvu ministra unutrašnjih poslova, rekao:
”Ja sam danas u mogućnosti, drugovi i drugarice, da pred vama izjavim da je izdajnik Draža Mihailović od 13. ovog meseca u rukama organa narodne vlasti. Pri tom moram priznati da je ovaj bandit bio neverovatno vešt u skakanju s brda na brdo, u skrivanju svoje prljave i zločinačke glave po jazbinama naših brda i dolina. Ali organi Uprave državne bezbednosti bili su veštiji, upravo oni su pokazali pravo majstorstvo u otkrivanju i hvatanju ovog izroda našeg naroda.”
Prekidan poklicima poslanika, koji su oduševljeno pozdravljali zarobljavanje vođe četničkog pokreta, Ranković je, zatim, rekao: ”Dok su neprijatelji naše Jugoslavije izmišljali junačke podvige svog ljubimca, i kovali planove za povratak na staro, Draža je sedeo u svojoj rupi, čuvan od svega jedanaest vojnika, preostalih posle svog katastrofalnog poraza maja meseca 1945. godine. Ni od pukovnika Nikole Kalabića, poslednjeg Dražinog komandanta, neće više biti u strahu naši seljaci na svojim njivama, niti čobani na svojim pašnjacima i šumama.”

VELIKA IGRA
DVADESET osam godina kasnije (u leto 1974), Ranković će u razgovoru sa istoričarom dr Venceslavom Glišićem ovako opisati hvatanje Draže Mihailovića: ”Ja sam došao na ideju za igru sa Dražom. Kad smo zarobili četničkog kapetana Rankovića, zarobili smo njihovu radio-stanicu preko koje smo uspostavili vezu sa Dražom. U tome je značajnu ulogu odigrao jedan četnički radiotelegrafista (Bogdan Krastavčević). Mogli smo Dražu da likvidiramo, ali zbog Zapada smo hteli živom da mu sudimo. Tito i Kardelj bili su za to da mu se omogući odlazak u inostranstvo, ali mi drugi nismo. Jedno vreme čak smo Dražu štitili da ga ne ubiju naša milicija ili KNOJ (Korpus narodne odbrane Jugoslavije). Da bismo došli do živog Draže, bio nam je potreban Nikola Kalabić. Ovog četničkog komandanta trebalo je prethodno psihološki slomiti, odnosno proceniti da li se i koliko u njegovu pomoć možemo pouzdati. Krcun i ja pojeli smo sa Kalabićem jedno tri pileta i obećali mu život ako nam pomogne u hvatanju Draže. On je na kraju pristao i obećanje izvršio”.
Na pitanje dr Glišića šta je kasnije bilo sa Kalabićem, Ranković je odgovorio: ”Promenili smo mu ime i poslali ga u Bosnu. Ali, on je produžio da pije, i umesto da krije svoj identitet, samo što se nije javno hvalio - ja sam Kalabić! Naše službe zahtevale su da on bude likvidiran, ali ja nisam dozvoljavao. Rekao sam da ne mogu da prekršim obećanje koje sam mu dao. Premestili smo ga u drugi kraj Bosne. Kalabić je, međutim, nastavio po starom, i onda ga je Svetislav Stefanović Ćeća - dokrajčio.”
A, evo, i Mihailovićeve priče, date isledniku, o tome kako je doživeo hapšenje:
”Za Srbiju sam krenuo sa malom grupom odabranih. Nije nas bilo više od trinaest-četrnaest. Prešli smo poviše Mokre gore i Zaovine na planinu Taru. Po ranijem dogovoru, tu sam se sastao sa Ajdačićem. Odatle smo se prebacili između Varde i Jelove gore u srez crnogorski. Tek smo tu otkriveni. Bio sam nervozan. Verovao sam suviše Ajdačićevim ljudima. Pre nego što bih krenuo dalje, pokušao sam da uhvatim vezu sa pojedinim grupama.

SELJACI U PANICI
MORAM da priznam da ste reagovali vrlo brzo. Teren ste dobro i sa dosta snaga zaposeli. Seljaci su se uspaničili. Mnogi su nas prijavljivali vama gde god bi nas sreli. Zato sam rešio da se izvučem sa tog terena i da kasnije pokušam da se istim pravcem ponovo vratim na njega. Pošto sa uspostavljanjem veza nije išlo lako, a pritisak na nas stalno se pojačavao, rešio sam da se vratim odakle sam i pošao. Nisam išao bukvalno istim putem, ali sam se vraćao istim pravcem. To sam morao da učinim jer sam najrealnije veze imao jedino u okolini Višegrada.
”Razmišljao sam da pođem i drugim pravcem, ali sam odustao. Nisam znao šta je sa Račićem. Pretpostavljao sam da bi morao da bude negde u okolini Ljubovije. Ali bih se teško odlučio da se oslonim na njega. On je zaista bio hrabar, ali nikada nisam bio siguran u njega. Naši lični odnosi nisu bili baš najbolji.
”Relativno brzo i bez naročitih teškoća prebacili smo se od Kosjerića i Ražane preko Makovišta i Varde, odakle smo prešli put Užice - Bajina Bašta, i pored Solotuše došli smo na Taru. Na njoj su nastupile prve ozbiljne teškoće. Sa Tare sam uputio kurira radi uspostavljanja veze. Trebalo je da se u Tasićima povežemo sa našim ljudima. Sastanak smo zakazali na Baturi”.

STENOGRAM SA SUĐENjA
IZ knjige Jovana Kesara i Dragoja Lukića ”Ne osećam se krivim”, u kojoj je prvi put štampan integralni stenogram sa suđenja Draži Mihailoviću, ”Novosti” objavljuju delove koji govore o tome kako su pripadnici KNOJ u noći između 12. i 13. marta 1946. uhvatili vođu četničkog pokreta, šta su o tome rekli Aleksandar Ranković i Draža Mihailović, kako je Draža opisao svoj životni put i način na koji ga je izdao Kalabić i kako je prvi gerilac Evrope streljan 15. jula 1946. godine.

NAJVEĆA SRPSKA TAJNA
ČINjENICA da je Vlada Srbije odlučila da raspravlja o skidanju oznake poverljivosti sa svih akata koji se odnose na izvršenje smrtne kazne nad generalom Dragoljubom Mihailovićem u julu 1946. godine, govori o tome da je Srbija krenula u novu potragu za bivšim komandantom Ravnogorskog pokreta. Prvu potragu je Josip Broz Tito završio hapšenjem, suđenjem i streljanjem Dragoljuba Mihailovića.
Ova druga potraga ima cilj da se preko državne komisije za utvrđivanje groba Draže Mihailovića, otkrije najveća srpska tajna, koja traje već 63 godine - gde je đeneral Draža streljan i sahranjen. Čitav proces se vodi u trenutku kada je porodica pokojnog đenerala podnela zahtev za rehabilitaciju Dragoljuba Mihailovića, pa se zato ova inicijativa države kod jednih tumači kao deo tog procesa, a kod drugih kao traganje za istinom o Dražinom grobu. Iako stručnjaci, istoričari i publicisti tvrde da Dražin grob ne postoji, državna komisija je pronašla trojicu živih krunskih svedoka izvršenja sudske presude streljanjem u leto 1946, koji su spremni da govore. To su bivši oficiri Ozne, koji traže da ih oslobode obaveze o državnoj tajni. Istovremeno će se skinuti oznake državne tajne sa vojnih i policijskih dokumenata.
* Šta skrivaju dokumenti Ozne, Udbe, SDB i KOS?
* Šta će svedočiti ta trojica oficira Ozne?
* Kako će dokazati da su bili učesnici streljanja i sahrane Dragoljuba Mihailovića?

Ovo su samo neka od pitanja koja nova srpska potraga za đeneralom Dražom otvara. Pitanje je samo da li je kasno za pravu istinu.
Nastaviće se