Ubijeni prvo mostovi

 
BILE su to, i ostale, rane neprebola. Decenija od vazdušne NATO agresije na Novi Sad, a kao da je juče bilo. Po podsećanju, po i dalje vidljivim tragovima rušenja mnogih zdanja, po uvek svežem cveću na grobovima onih koje su ubile NATO bombe.
- Bio je to rat vazdušni, a patnje zemaljske - reći će poznati novosadski književni kritičar Draško Ređep.
Tačno 78 dana i noći strepeo je Novi Sad od bombi i projektila. Osećao njihovu razornu moć, živeo pod zlokobnim zvukom sirena, ostao bez sva tri mosta, bez zgrade televizije, sa uništenom rafinerijom; prvi put se sreo sa bombama koje imaju grafitne niti, i ono najteže - zauvek se rastao s pojedinim svojim sugrađanima koji su stradali u ovoj agresiji.
Jedan od njih je i Oleg Nasov. Tada tridesetogodišnjak. Poginuo je na Varadinskom mostu, u ranu zoru 1. aprila 1999. Tačno u pet do pet. Tada je i most srušen. Prvi od tri novosadska mosta. Sad mu, eno, belega, kraj novog mosta preko Dunava. Okružen je ljubičicama. Vazda natopljen suzama svojih najbližih i uzdasima i sećanjima onih koji su ga poznavali.
- Kao da mi je nešto govorilo da se moj sin tog jutra, kad je srušen Varadinski most, zatekao na njemu - prebirao je po sećanjima, tog ranog proleća 1999, Olegov otac Milivoje. - Čim se razdanilo, pozvao sam nekoliko njegovih dobrih prijtelja. “Jeste, čika Milivoje, bio je sa nama skoro do dva iza ponoći. Posle je krenuo kući...”

Ožiljci u dušama

NE postoji, valjda, ništa teže za Novosađane nego rušenje sva tri mosta. Neke od njih, kao Žeželjev, gledali su kako pokušavaju da ga sruše. On je odolevao, bio žilav, ali, na kraju, pod tolikom silom bombi, posustao. Zaronio u dunavske dubine zauvek. Sagrađen je novi, ali nikad “onaj, onakav”. Sad kažu da će napraviti isti kao pre bombardovanja... Da nije bilo čuvenog pontonskog mosta između Novog Sada i Petrovaradina, hiljade ljudi bi patile još mesecima od prestanka vazdušne agresije.
Varadinski most - srušen je 1. aprila u 5.05. Snažne detonacije probudile su ceo grad. Bio je to most koji su Novosađani najviše voleli. Za njim se tog jutra istinski plakalo: poneko je na njemu ukrao prvi poljubac, drugi su njime šetali ka Petrovaradinskoj tvrđavi. Bio je simbol koji su Novosađani pokazivali prijateljima iz drugih gradova. Na istom mestu sagrađen je novi, još lepši most.
Most slobode - srušen 3. aprila u 19.55. Ranjeno je sedmoro ljudi koji su se zatekli na njemu u trenutku kada ga je pogodila raketa. Svi su spaseni pod dramatičnim okolnostima. Junak večeri bio je ribar iz Sremske Kamenice Velja Teodorović, kasnije dobitnik našeg priznanja “Najplemenitiji podvig godine”. Na istom mestu sagrađen je istovetni most.
ŽeŽeljev most - srušen je 26. aprila u 1.20. Danima odolevajući napadima NATO bombi, prozvan je mostom mučenikom. Istovremeno je postao i most heroj. Sa četiri projektila je gađan 22. aprila, tačno u 15.10. Pre toga je ciljan noću. Pogođen je s najmanje 15 projektila, od kojih su oni u vetrovitoj, kišnoj dvadeset i šestoj aprilskoj noći bili ogromne razorne moći. I, bili su presudni da i most heroj završi u dunavskim dubinama. Na njegovom mestu sagrađen je drumsko-železnički most.
U noći između 6. i 7. aprila jedan projektil je eksplodirao u Batinskoj ulici, u naselju Mali Beograd. Drugi je završio u kanalu DTD. Oba su eksplodirala u neposrednoj blizini Temerinske ulice. Četvoro ljudi je povređeno.
Naselje, Novosađanima poznatije kao Vidovdansko, deceniju posle: tragovi bombardovanja gotovo da nigde nisu vidljivi. A tragovi u dušama onih koji su te noći ranjeni?
Jedna od najlepših građevina, zgrada Izvršnog veća, pogođena je 10. aprila u 1.34. I nju su neimari doveli u red. Bljutavo je zvučalo ruganje pojedinih medija i pokrajinskih političara, nekoliko godina kasnije, “o tome kako su novinari ronili suze nad pogođenom Banovinom”. Može biti da su te sitne duše zaboravile da ovu zgradu nisu rušili ni u minulim ratovima, ali jesu, eto, u NATO agresiji.
Moderna postrojenja rafinerije bombardovana su sa oko stotinak projektila. Novi Sad je, zbog toga, često bio na rubu ekološke katastrofe. I ovde više nema rušilačkih tragova.
Od svih zgrada, jedino se nikada nije oporavila zgrada Televizije Novi Sad na brdu Mišeluk. Toliko je uništena (bombardovana je pet puta) da je svaka popravka bila uzaludna. Ostala je kao nemi svedok jednog suludog vremena.
Na Đurđevdan, 6. maja, u 14.30, na deo Novog Sada po imenu Detelinara pala su četiri projektila. Bez krova nad glavom ostalo je 80 porodica, a najmanje 40 ljudi lakše je povređeno. I tamo su tragovi bombradovanja nestali. Već deceniju u naselju život grabi dalje.
Rušenje mostova i drugih objekata u 78 dana i noći bombardovanom gradu iznedrilo je i svoje junake. Istinske heroje. Oni nisu marili za bombe, nisu se plašili zlokobnih sirena. Njih je bilo uvek, i na pravom mestu.

Bezimeni heroji

Najpre, svi oni bezimeni junaci koji su skelama prevozili građane s jedne na drugu dunavsku obalu. Skela je bila jedini prevoz. Drugog, ni bržeg, ni boljeg, ni sigurnijeg nije bilo. Sa tih istih skela ili kraj dunavskih obala tih dana, da bi malo razgalili sumornu svakidašnjicu, momci su često puštali onu poznatu pesmu “Skeledžijo, skeledžijo, prevezi me preko”, grupe “Garavi sokak”.
Već pomenuti dunavski alas Velja Teodorović takođe je junak NATO agresije. On je sa srušenog Mosta slobode spasao nekoliko ljudi. Povređene na mostu spasavao je i Anđelko Radić, takođe ribar iz Sremske Kamenice. A, Sreten Bojić, tada radnik GSP i pripadnih rezervnog sastava policije, za vreme bombardovanja, svojim čamcem, popularnom “pentom”, prevezao je oko 37.000 ljudi.
Junak sa Mosta slobode je i Milan Drljača, koji je spasao snimatelja novosadske televizije Slobodana Savića. Podvig ih je zbližio. Godinama su, kraj srušenog mosta, obeležavali taj dan. I te kako je junak i Nenad Stijaković, tada radnik fabrike “Pobeda”. On je, onog jutra kad je srušen Varadinski most, zaustavio gradski autobus pun putnika. Vozač nije znao da je most srušen. Jurio je pravo u Dunav. Kakva bi to tragedija bila da se u pravi čas nije pojavio Nenad...
Oni koji su se prevozili s jedne na dugu dunavsku obalu sigurno će se setiti i omanjeg broda “Jelica”, vlasništvo preduzeća “Heroj Pinki”. Setiće se i njegove hrabre posade. Da su Mitar Sabol i Novica Cvetković vodili dnevnike onoga što su doživeli prevozeći hiljade ljudi, zabeležili bi ko zna kakve sve sudbine. Ovako, svima je ostalo samo sećanje. Pa, i takvo da su mnogi bili uporni da se prevezu i oni i, na primer, njihov bicikl. Ili, tek kupljeni šporet...
Veridba na mostu

Junaci su tih meseci svakako bili i pripadnici jedinice kapetana korvete Borisa Petrova. Divni momci koji su takođe prevozili ljude između dve obale. Uvek se treba sećati i radio-amatera, pa vojne policije...
To su poznati junaci novosadske drame zvane NATO bombardovanje. A, koliko li je tek bilo bezimenih junaka? Onih koji nikad nisu stigli na novinske stupce, u radio i TV emisije.
Kako vreme odmiče, lagano odlaze u zaborav svi oni dani, svi oni događaji za vreme NATO agresije na Novi Sad. To je tako normalno, jer se nižu novi događaji. Ali, postoji nešto čemu nema zaborava, što ostaje u srcima, u ranjenoj duši. Recimo, često rušeno naselje Šangaj, tik uz rafineriju. Njegovi stanovnici su imali nesreću što su u senci moćnih naftnih rezervoara.
Novosađani su ga prozvali “garavi Šangaj”. U njemu je, u jednom od napada na rafineriju, poginuo i tada 37-godišnji Milan Bajić. Devetoro ljudi je povređeno. Mnoge kuće više nikad nisu mogle da budu utočište onima koji su se, koliko juče, u njima radovali, tugovali, slavili ili snivali neko bolje vreme. Ni u snu nisu mogli da veruju da će doživeti bombardovanje.
Za nezaborav je i priča o Svetlani i Branislavu Špijunoviću, iz Sremskih Karlovaca, koji su, kad je srušen Varadinski most, često dolazili na njegove ostatke i ostavljali bukete ruža. Brzo će se saznati da su se njih dvoje, baš na sredini mosta, zakleli na ljubav, da su se tu verili. To je i potvrda one priče o velikoj ljubavi Novosađana prema srušenom Varadinskom mestu. Jeste da je bio dotrajao, da je uveliko bio zreo za obnovu, da je bio tesan da se mimoiđu autobus i putničko vozilo, pa, ipak - baš takvog su ga voleli. I sadašnji Varadinski most Novosađani vole, ali nikad kao onaj koji je prvi bio na udaru NATO projektila.
I, da se i ovo ne zaboravi: pod bombama je bilo i kulturnih događanja. Izdavačka kuća “Prometej” organizovala je književne susrete, uličnu prodaju knjiga, druženja pisaca. “Prometej” je tada objavio komplet razglednica novosadskih mostova porušenih tokom agresije. Autori fotografija bili su novosadski fotoreporteri Branislav Lučić i Dragutin Savić.

UZBUNA ZA UZBUNOM

MNOGI su sve vreme agresije proveli u skloništima. Nalickali nova utočišta, pa čim se začuje zvuk sirene za opasnost, a oni trk, pa u sklonište. Srpsko narodno pozorište je zdušno radilo za vreme bombardovanja: dve premijere i 46 predstava...

POMRAČENjE PROZORA

KAD je počelo bombardovanje i kad su od eksplozija i detonacija prozorska stakla letela u paramparčad i na sve strane, neko se dosetio pa je na one “zdrave i čitave” zalepio široki selotejp.
(Nastaviće se)