U okrpljenom šinjelu

RUZVELT i Čerčil raspravljali su o novom susretu velike trojice još od jula 1944. Staljin je oklevao; kad je Hariman u septembru predložio susret na Sredozemlju, Staljin je odvratio da su mu lekari rekli kako bi svaka promena klime imala neprijatne posledice - to je rekao čovek koji uopšte nije verovao lekarima. Neka umesto njega ide Molotov. Molotov je učtivo izjavio kako nikad ne bi mogao dostojno da zameni maršala Staljina. “Suviše si skroman”, rekao je Staljin suvo.
Saglasili su se da se sastanu na Jalti. Do 29. januara Žukov je izbio na Odru. Dok su nemačke jedinice izvodile protivnapade na sovjetske mostobrane, Ruzvelta i Čerčila su 3. februara u vazduhoplovnoj bazi Saki na Krimu dočekali Molotov, u krutom belom okovratniku, crnom kaputu i sa šubarom, i Višinski, blistav u diplomatskoj uniformi, i priredili im “veličanstveni ručak”, na putu za Jaltu.
Staljin još nije bio napustio Moskvu, ali je odobrio Berijine pripreme u memorandumu, toliko tajnom da su ključna imena izostavljena i kasnije unesena rukom. Konferenciju će obezbeđivati četiri puka NKVD i braniti baterije protivavionskih topova i 160 lovačkih aviona. Staljinovo obezbeđenje opisano je ovako: “Za obezbeđenje šefa sovjetske delegacije, osim telohranitelja pod zapovedništvom generala Vlasika, pridodaju se još: 100 operativaca i specijalna jedinica od pet stotina pripadnika NKVD-a.”
Drugim rečima, samo Staljin imao je obezbeđenje od oko 620 ljudi, ali uz to su postavljena i dva prstena stražara danju, a tri noću, i psi čuvari. Pet okruga, u krugu od dvadeset kilometara, “očišćeno je od sumnjivih elemenata” - 74.000 ljudi je provereno, a 835 uhapšeno. Gradovi su bili razoreni i napušteni posle nacističkog pustošenja i deportacije Tatara, pa nije ni čudo što je Čerčil nazvao Jaltu “rivijerom hada”.
U nedelju 4. februara ujutru Staljin se ukrcao u svoj zeleni vagon, u pratnji Poskrebiševa i Vlasika, i preko Harkova krenuo na jug. Njegova rezidencija, palata “Jusupov”, nekadašnji dom prebogatog transvestita, kneza Jusupova, Raspućinovog ubice, s dvadeset soba i ogromnim predvorjem, spremna je čekala sovjetsku delegaciju. Sve je doneseno iz Moskve, uključujući i tanjire i pribor za jelo, a dovedeni su i pouzdani konobari iz hotela “Nacional” i “Metropol”. Naročite pekare spremale su hleb, a naročiti ribari isporučivali ribu. Instalirani su “naročiti telefoni širokog opsega frekvencije, Bodoov telegraf, kao i automatska telefonska centrala s 20 brojeva... i mogućnošću da se poveća do 50”, tako da je Staljin mogao da “zove Moskvu, frontove i sve gradove”. Mogao je da se sakrije u sklonište sposobno da izdrži pogodak 500 kilograma bombi.
Staljin je odmah primio svoje delegate u radnoj sobi. Berijina soba bila je gotovo vrata do vrata, a mlađe diplomate odsele su u susednom krilu palate. Sudoplatov je obezbedio psihološke portrete zapadnih vođa, Molotov je procenjivao obaveštajne izveštaje, a Sergo Berija tvrdi da je ponovo bio na prisluškivanju. Ovog puta upotrebili su pozicione direkcione mikrofone da prisluškuju Ruzvelta kad ga u stolici izguraju napolje.
Staljin je pored doteranog Molotova delovao otrcano; na fotografijama iz albuma vide se loše okrpljeni džepovi njegovog voljenog starog šinjela. Pregojeni telohranitelj Vlasik uvek je bio korak iza njega, prijateljski ozaren, ali Staljinovo obezbeđenje bilo je čvrsto kao i uvek. Čarls Bolen jednom je video Staljina kako odlazi u toalet. Dva sovjetska telohranitelja rastrčala su se naokolo vičući: “Gde je Staljin? Kuda je otišao?” Bolen im je pokazao toalet. U tri po podne Staljin je pozvao Čerčila u rezidenciju, dvorac iz bajke, nekadašnje vlasništvo kneza Mihaila Voroncova, anglofila, koji je podigao jedinstvenu arhitektonsku mešavinu škotskog, neogotičkog i kitnjastog mavarskog stila. Zatim se Staljin odvezao u Ruzveltovu granitnu palatu “Livadija”, podignutu 1911. kao letnjikovac za poslednjeg cara.
Sutradan u četiri po podne konferencija je otvorena u balskoj dvorani “Livadije”. Sedeći između Molotova i Majskog, pušeći cigaretu za cigaretom, Staljin je ostavio snažan utisak na mladog Andreja Gromika, ambasadora u Americi i budućeg dugogodišnjeg Brežnjevljevog ministra spoljnih poslova. Staljinu “ništa nije promicalo”, a radio je “bez papira, bez beležaka”, koristeći se “kompjuterskim pamćenjem”. Tokom ovih plenarnih sastanaka Staljin je izgovorio svoju najčuveniju rečenicu. Kao i uvek, ponavljao je ovu dosetku često, pa je ušla u politički rečnik kao izraz sile nad osećanjima. Razgovaralo se o papi. “Da ga učinimo našim saveznikom?”, predložio je Čerčil.
“U redu”, osmehnuo se Staljin, “ali, gospodo, kao što znate, rat se vodi vojnicima, topovima, tenkovima. Koliko divizija ima papa? Ako nam kaže... uzećemo ga za saveznika.”
Staljin je uveče priređivao male zabave kako bi upoznao svoju delegaciju. Gromiko je zapazio da je “razmenio nekoliko reči sa svakim članom”, da se uz šalu kretao od grupe do grupe i da je sva pedeset tri člana znao po imenu. Sastanci su se održavali ujutru i uveče. Staljin je često bio grub prema savetnicima ako ne obave posao kako treba. Hju Lungi, ponovo u ulozi prevodioca, čuo ga je kako kaže: “Ne verujem Višinskom, ali s njim je sve moguće. Skočiće gde mu kažem.” Višinski se prema Staljinu ponašao “kao preplašeni pas”.
Kad se Ruzvelt razboleo, Staljin, Molotov i Gromiko posetili su ga na dvadeset minuta. Kasnije je, silazeći niz stepenice, Staljin naglo stao, izvadio lulu iz džepa, bez žurbe je napunio i rekao tiho, kao za sebe: “Zašto je priroda morala ovako da ga kazni? Zar je on gori od ostalih ljudi?” Staljin nikada nije verovao Čerčilu, ali Ruzvelt kao da ga je opčinjavao.
“Recite mi”, upitao je Gromika, “šta vi mislite o Ruzveltu?” Staljin od Gromika nije skrivao naklonost prema Ruzveltu, što je zapanjilo mladog diplomatu - Staljinova narav bila je tako kruta da je “retko gajio simpatije prema bilo kome iz drugog društvenog sistema”. Izuzetno retko je “pokazivao pozitivna ljudska osećanja”.
(Nastaviće se)