U carstvu slova

RANE godine Vukove tekle su uz oca Stefana i majku Jegdu, brata Mihaila (poginuće u vreme Ustanka), strica Toma i dedu Joksima. Za dokonih i dugih zimskih noći i čestih posela, razlegao bi se ukraj vatre unjkavi glas gusala. “Ja sam se rodio i odrastao u kući”, pisaće on kasnije, “gde su, koje ded i stric, koje različni drugi Ercegovci, koji su gotovo svake godine na Zimovanje dolazili, po celu zimu pesme pevali i kazivali...” A pesme su spevavali i Vukovi najbliži: otac, stric i ded.
Živeo je Vuk životom svojih vršnjaka. Uz dečje igre (klis i druge), uključen od malih nogu u “privređivanje”: za toplijih dana - uz koze i ovce, po pasištima, plandištima i šumama.
Međutim, za razliku od mnogih, izrana je ušao u tajne pismenosti: i ne seća se, reći će svom biografu, kad je bio nepismen. A tada “ni u sto sela škole nije bilo”, satima se moglo ići a da se ne sretne pismen čovek. U carstvo slova uveo ga je Jevta Savić Čotrić, njegov rođak (trećebratučed).
U dva-tri maha Vuk ga naziva svojim prvim učiteljem. “Znao je pisati i čitati”, kaže Vuk za njega, “bolje od sviju popova i kaluđera i mnogijeh starješinskih pisara po Srbiji, i od samoga Karađorđijeva prvog sekretara, Janićija Dimitrijevića.”
A kad mu je Jevta Savić kupio neki “moskovski bukvar”, “sa pticom”, vazda ga je, veli, uza se nosio. Koze bi prigonio u leštar i šumu ukraj puta Loznica - Valjevo, pa “dok one planduju”, pričaće Vuk kasnije, “ja pazim da vidim kakvoga putnika varošanina ili popa ili kaluđera, i čim spazim koga u plavim čakširama, strčim na put i, pokazavši mu svoj bukvar, upitam da mi kaže kako se zove ovo ili ono slovo. Nu, najčešće sam dobijao odgovor: ’Bogme, sinko, ne znam ni ja!’ A kad vidim popa ili kaluđera, bio sam siguran da zna; i oni bi mi pokazali, a ja bih posle tuvio i mučio se.”
Vuku je bilo osam godina kad je “mađistor” Grgur Grgurević, po nekim podacima i sam iz Tršića, otvorio privatnu školu u Loznici. Stefan mu je odveo i svog sina nagodivši se, po onovremenom običaju, koliko da mu plaća za “učevinu”. U školi je Vuk provodio od jutra do mraka, samo, veli, što bi na ručak trknuo. Ponovio je “bekavicu”, s ostalim drugovima sricao uglas “az, buki, vjedi, glagolj...” i u duhu onovremene predupredne pedagogike dobijao uobičajeni subotnji obrok batina, makar i ne bio kriv.
Uto je ispreka došla kuga ili “kuma”, kako su ovu bolest u narodu zvali da bi je umilostivili. Zamišljali su je kao ženu u beloj marami koja dolazi ljudima u pohode zbog zla njihova i najradije, verovalo se, “izgrebe i otruje” prljave sudove. Bolest je preneta u Zemun iz Beograda, raširila se zatim po fruškogorskim mestima, ponajviše u Irigu, po kome je i ime dobila (“iriška kuga”): od blizu pet hiljada Irižana, više od polovine pomrlo je tokom 1795-1796, a da bi se pošast suzbila, spaljeno je više od četiri stotine kuća.
Zbog kuge su se đaci rasturili kućama. Ne mnogo zatim, otac je Vuka odveo u obližnji manastir Tronošu da bi se pripremio za popa ili trgovca.
Ovde je Vuk, poput ostalih vršnjaka, više bio služinče nego đak: “... ljeti su čuvali koze, ovce, jariće, svinje, sadili i pljeli luk, išli uz plug; kupili sijeno, šljive itd., a veći su išli s kaluđerima po pisaniji; a zimi, pošto bi svi ujutru donijeli drva, i potom veći napojili kaluđerske konje, a manji počistili sobe, skupili bi se u kaku sobu (koja se u Tronoši zvala džagara) te bi im kakav kaluđer ili đakon pokazivao da uče čitati, ili bi svaki učio kod svoga duhovnika. Mnogi ljeti zaborave što zimi nauče: i tako su gdjekoji učili po četiri do pet godina, pa još nijesu znali čitati.”
I Vuk je imao duhovnika, vinoljubivog i bahatog - pričaće u poznim godinama svojim suzavičajnicima - naređivao je da mu u čašu punu-puncatu vina dospe malo vode, a kad bi se to prelilo, grdio ga je, neretko i tukao.

(Nastaviće se)