Velika čistka generala

Piše: Veljko Kadijević

U MOJOJ knjizi "Moje viđenje raspada - Vojska bez države" iz ovog pisma Predsedništvu SFRJ izostavio sam poslednji pasus (o ponuđenoj ostavci). Smatrao sam, naime, da javnim iznošenjem pravoga razloga podnošenja moje ostavke, otkrivam neprijateljima naš unutrašnji sukob i bez obzira na to koliko bi to koristilo meni lično, odustao sam da to tada saopštim. Povodom ovog pisma bilo je nekoliko sastanaka. Bilo je pokušaja da me ubede kako bi trebalo da povučem zahtev za ostavku. Naročito je na tome insistirao Štab Vrhovne komande.

Milošević i Jović nisu se trudili da me zaustave. Rekao bih da su jedva čekali da odem, kako bi oni preuzeli komandu nad JNA, koju apsolutno nisu imali dok sam ja bio savezni sekretar za narodnu odbranu. Ja sam, zbog onih koji su tražili da ostanem, još neko vreme ostao, a pošto je srpsko rukovodstvo nastavilo po starom, ja sam 6. januara 1992. godine definitivno napustio dužnost saveznog sekretara za narodnu odbranu.

Srpsko-crnogorskom rukovodstvu predložio sam naslednika. Oni moj predlog nisu prihvatili. Generala Adžića su odredili da vrši dužnost saveznog sekretara za narodnu odbranu. Prvi nastup Miloševića, tada već faktički iako ne i formalno, u funkciji vrhovnog komandanta, bio je sazivanje sastanka generala u SSNO bez znanja i konsultacije sa generalom Adžićem o cilju, vremenu i sastavu skupa. To je prvi korak koji je praktično rušilački delovao na same temelje vojne organizacije. Zatim su ubrzo sledile odluke kojima su u tri navrata - talasa - penzionisani najsposobniji generali JNA.

AGENT U PENTAGONU!

ZA razliku od Tuđmana i Izetbegovića, koji su pod američkim uticajem i po njihovim planovima izgrađivali svoje vojske, pozivali pojedinačno sve aktivne generale JNA hrvatske i muslimanske nacionalnosti u svoje vojske i čak reaktivirali penzionisane. Tome su sledile i slične druge mere uključujući i izrazito favorizovanje policije na račun vojske, zatim potpuno negativna kadrovska selekcija itd., što je ubrzo dovelo do bitnog slabljenja srpsko-crnogorske vojske i istovremeno jačanja hrvatske i muslimanske uz svestranu podršku zapada.

Na mom poslednjem zvaničnom, oproštajnom sastanku sa Štabom Vrhovne komande posebno sam podvukao da ne dozvole neprijatelju da razbije jedinstvo rukovodećeg sastava JNA, što je i do sada uporno nastojao, vešto inscenirajući motive sukoba, koristeći u tu svrhu, pre svega, karijeriste i sve vrste nezadovoljnika u našim redovima. Brzo se to upozorenje pokazalo opravdanim, jer su zapadne obaveštajne službe, pre svega CIA, preplavile Armiju raznim aferama sazdanim ili na potpunim lažima, ili na poluistinama, što je isto.

Zajedno sa tim aferama isplivali su na površinu i adekvatni ljudi sa kojima se moglo manipulisati po želji. To su ljudi sa nezajažljivim ambicijama, obično nikakvim stručnim znanjima, a ponajviše sa pomanjkanjem i malim dozama ljudskoga poštenja. Za njih pojam patriotizam nije postojao. Jedan od najistaknutijih iz te garniture koji je naneo ogromnu štetu JNA i njenom ugledu jeste Nedeljko Bošković, koga je rukovodstvo SRJ povratilo iz penzije i postavilo za načelnika Uprave bezbednosti JNA. Prosto je žalosno delovalo hvalisanje tadašnjeg armijskog rukovodstva kako ono ima svoga agenta u Pentagonu, što nikad do tada nijednom rukovodstvu JNA nije uspelo.

VOJSKA BEZ ZAŠTITE

NISU tada, nažalost, videli u kakvu su zamku vrlo lako upali i ko je zapravo čiji agent i ko zapravo za koga radi. Trebalo je samo malo otvoriti oči pa videti šta se praktično radi u JNA (razne čak i nevešto iskonstruisane afere koje su rušile, pre svega, moralni lik oficira JNA, brzo i u talasima izvedeno penzionisanje najsposobnijih generala i oficira), dakle, potpuno suprotno od onoga što u isto vreme zapad radi stvarajući hrvatsku i muslimansku vojsku. Armiju, u to vreme, nije imao ko da uzme u zaštitu. Delovala je kao okužena. Pri, još u to vreme, mojim retkim susretima sa Miloševićem, upozoravao sam ga i na Nedeljka Boškovića i njegovu ulogu nosioca borbe za raznovrsno blaćenje ugleda oficira i generala JNA, kao i na ukupan pogrešan Miloševićev odnos prema vojsci, te da će to skupo platiti, baš kako se dogodilo i Čaušeskuu.

Poznato je, zato ću ovde samo spomenuti, da je ključnu ulogu u završnom činu svrgavanja Čaušeskua sa vlasti odigrala rumunska armija. Sličnu ulogu odigrala je i vojska Jugoslavije u završnom činu svrgavanja Miloševića sa vlasti, samo u drugom vidu (kod Čaušeskua rumunska armija svojom aktivnošću, a kod Miloševića vojska Jugoslavije svojom pasivnošću, ali sa potpuno istim rezultatom i potpuno istim motivima).

Takva politika prema vojsci (prvo - prema JNA, a potom u nešto blažoj formi i prema Vojsci Jugoslavije) dovešće do užasnih poraza na ratištima i bitno doprineti ukupnom negativnom razvoju događaja do konačne vojne okupacije SRJ.

RAZBIJENE DEMONSTRACIJE

U TOM svetlu smešno, da ne upotrebim adekvatniji izraz, deluje izjava Slobodana Miloševića data na takozvanom suđenju u Hagu da "on nije komandovao JNA, jer da je on komandovao JNA Jugoslavija bi bila sačuvana". Milošević zaista nije komandovao JNA dok sam ja bio savezni sekretar za narodnu odbranu (do 6. januara 1992. godine), a od toga momenta je preuzeo apsolutnu komandu nad Armijom. A kako bi sačuvao Jugoslaviju, umesto reči neka govore činjenice. Navešću samo nekoliko najbitnijih.

Do moga povlačenja sa dužnosti sekretara za narodnu odbranu, JNA je ostvarila sledeće bitne rezultate:

1) Potpuno je onemogućila albanske separatiste da ovladaju Kosovom;

2) Razbila je demonstracije srpske prozapadne opozicije 9. marta 1991. godine i onemogućila je da nasilnim, nelegalnim putem uzme vlast u Srbiji pošto je na izborima u decembru 1990. godine uverljivo poražena.

Prvi pokušaj modela sa kojim je Zapad uspeo kasnije da uzme vlast u Srbiji (upotrebom bagera, što je prava sramota, pre svega za vojsku i njenog vrhovnog komandanta Miloševića), Gruziji i Ukrajini, izveden je u Srbiji 9. marta 1991. godine. JNA ga je onemogućila i potpuno porazila i to pošto su srpska policija i njeni specijalci bili sasvim razbijeni od demonstranata. Naređenje za upotrebu JNA ja sam izdao kada su demonstranti provalili kordon srpske policije kod "Londona" i napali zgradu SSNO, gde sam se ja nalazio sa mojim štabom. Odluka Predsedništva SFRJ za upotrebu JNA je stigla kasnije. Borisav Jović kao predsednik Predsedništva prikupljao je saglasnost članova Predsedništva telefonom. Nije bio u Beogradu iako je bio dobro obavešten šta se sprema, nego je pobegao u neko svoje selo u Srbiji. Da smo čekali dok on prikupi saglasnost članova Predsedništva sve bi bilo kasno i, u najmanju ruku, sa mnogo više teškoća bio bi izvršen zadatak. JNA je delovala po ustavu i u samoodbrani. Brzo je rasterala demonstrante bez ikakvih žrtava.

Svi neprijatelji Jugoslavije - spoljni i unutrašnji - su iz svih propagandnih oružja napali JNA, njenu ulogu i moju ličnu ulogu. Među najglasnijim napadačima bio je, pored vođa srpske opozicije i nekih njihovih po lajanju poznatih žena koje su na javnim mestima svojim muževima oblačili suknje, bio je Ante Marković.


OSTAVKA BEZUSLOVNO

PISMO Predsedništvu SFRJ Veljko Kadijević završava sledećim rečima:

"Predsedništvu je poznato da sam izrazio punu spremnost da se na funkciji koju obavljam maksimalno angažujem kako bi JNA dosledno izvršila svoj deo obaveza, koje su ogromne, pa i sudbonosne za ostvarivanje postavljenih ciljeva. Međutim, ako se moj predlog ne prihvati i ne počne sprovoditi odmah, funkciju saveznog sekretara za narodnu odbranu bezuslovno stavljam na raspolaganje Predsedništvu SFRJ".


VOJSKA BEZ DRŽAVE

OBRAĆAJUĆI se Predsedništvu SFRJ, savezni sekretar za narodnu odbranu general Armije Veljko Kadijević, između ostalog, navodi:

Većina članica Evropske zajednice, koja zasada radi pod dominantnim uticajem Nemačke, čini sve da onemogući opstanak bilo kakve jugoslovenske države, jer bi ona bila brana ostvarenju nemačkog cilja za apsolutnu dominaciju na Balkanu. Dosadašnji tok mirovne konferencije o Jugoslaviji to nedvosmisleno potvrđuje. Srpskom narodu - čijim delovima je hrvatska vlast nametnula borbu za golu egzistenciju, a predstavnici EZ ponudili podelu i život u više samostalnih državica - niko, ni u Jugoslaviji, ni izvan nje, silom ne može nametnuti rešenja koja su protiv njegovih prava i interesa. To jednako važi i za ostale narode koji žele da žive u Jugoslaviji.

Nijedna vojska, pa ni JNA, ne može opstati bez države na koju se oslanja i za koju se bori, odnosno da nijedna vojska, dugoročno gledano, ne može voditi ni dobiti rat, a da pri tom država ne izvršava svoj deo obaveza, a pre svega mobilizaciju svih potencijala zemlje - vojnih, ekonomskih, političkih i drugih.
(Nastaviće se)