Jezik bake Bojane

Piše: Kosta Dimitrijević
OMILJENA poput velike Žanke Stokić, ljubimica pozorišne publike Ljubinka - Boba Bobić (1897-1978), poznata i kao pisac nekoliko popularnih humorističko-satiričnih komada, tokom više od pola veka svog života na beogradskim scenama starog Manježa i Kuće kod Spomenika, osim niza intervjua, nije nikome htela da omogući pisanje njene biografije, ne jednom ističući da bi to bila "biografija za smejanje, ali i za plakanje". Ljubinka Bobić nije htela sedamdesetih godina da prihvati ni visoku novčanu ponudu "Ilustrovane politike" da piscu ovih sećanja, kojeg je igrom slučaja poznavala još od detinjstva, ispriča svoju životnu ispovest. Svojevremeno je odbila i da se o njoj pripremi posebna monografija.

Talentovana komičarka i autor nekoliko humorom ispunjenih pozorišnih komada, Boba nije napisala svoju životnu ispovest u stilu Nušićeve "Autobiografije", mada je poznato da se Boba tokom života držala pravila ovog "čarobnjaka smeha" - da upravo svojim vedrim dosetkama i šalama, pričicama i anegdotama, prkosi surovostima sveta u kojem je bila primorana da opstane.

I KAO što je genijalna glumica karakterno-komičnog faha decenijama sve živo zasmejavala igrajući razne uloge, slično bi se dešavalo kada bismo slušali njena vesela, smehom ispunjena kazivanja na razne teme po beogradskim kafanama i klubovima. Te Bobine priče i anegdote posvećene takozvanim malim, ali i velikim ljudima iz umetničkog sveta, bile su najčešće začinjene njenim omiljenim uličnim žargonom, ispunjene sočnim, narodnim izrazima i opisima, kao i mnogim "bezobrazlucima", čemu je, napominjala je, naučena još u detinjstvu od svoje drage bake Bojane. Ali, u svim tim Bobinim kazivanjima nije bilo ni previše zajedljivosti, ni zlonamernog ogovaranja toliko često prisutnog kod našeg sveta.

Najveća "žrtva" Bobinih nezgodnih ismejavanja bio je odličan glumac Mirko Milisavljević s kojim je poslednjih godina najčešće sedela u bifeu Narodnog pozorišta i u restoranu "Mažestik", a da joj je taj dobroćudni čovek sve odmah opraštao, kao uostalom i svi ostali, dragi prijatelji ili poznanici, kada bi počela da ih pecka oštrim rečima podrugujući se njihovim slabostima, a pri tom ne štedeći ni svoje.

Kao što je teatrolog Bora Glišić jednom prilikom za Nušića lakonski napisao "Nušić - to je naš smeh!", pisac ovih sećanja na veliku glumicu bi to isto ponovio za Bobu, dodavši da mu je svaki susret sa njom bio veliko zadovoljstvo i radost... Samo, povremeno slušajući Bobina nestašna ćaskanja i duhovite opaske o svemu i svačemu, a najčešće o svojim kolegama, komične komentare iz prošlosti, ali i sadašnjosti, da je kojim slučajem dozvoljavala da se sve to odmah zabeleži i objavi, bila bi sakupljena jedinstvena životna građa, ako ne za njenu biografiju, a ono sigurno - antibiografiju.

ŽIVOT Ljubinke Bobić mogli bismo reći da je najvećim delom proticao u haotičnim zbivanjima njene voljene Srbije, tokom dva balkanska i dva svetska rata, počev od njenog krajnjeg siromaštva, sve do obožavane pozorišne zvezde. Taj buran Bobin život je proticao od njenih mladalačkih muško-ženskih uloga vragolana sve do maestralnog tumačenja karakterno-komičnih, kao i tragičnih uloga iz klasičnog, svetskog repertoara. Da ne govorim o onim temama, koje je Boba izbegavala ili pri razgovorima tek nagoveštavala, kao što su bile izvesne njene "ženske slabosti" ili "velike ljubavi" u mladosti, a i zrelom dobu.

Došlo je pravo vreme da svoje dugogodišnje zabeleške o susretima i razgovorima sa Bobom pretočim u "antibiografiju" Ljubinske - Bobe Bobić, za koju, ako je pročita na onom svetu, znam da će mi poručiti, po svom starom običaju, da se "nosim u ...". Bolju poruku nisam ni zaslužio, jer nisam imao hrabrosti da joj taj svoj rukopis predam na autorizaciju za njenog života, kao što sam, inače, dosad činio sa ranijim životopisima velikana.
(Nastaviće se)