Epitaf Danila Kiša

Boro Krivokapić: INTERVJU JOŠ TRAJE
Novembar 2006.
Molijer.
Za pozorište i kulturu, Mira Trailović učinila je više od više - ministarstava. (A - i: ali! - pomoću njih.)
Dovela je svet u - Beograd, a izvela Jugoslaviju u - svet (BITEF - Beogradski internacionalni teatarski festival; Septembar, 1966-2006...). Kao prvi, svetski proboj "socijalističke kulture", posle smene prvog, oličenog policajca tajne, Aleksandra Rankovića (jun/jul 1966).
Kultna glumica "Ateljea 212", Mira Banjac:
"Obišla sam svih pet kontinenata; Mira Trailović nas je vukla po Meksiku i Americi, u Pariz smo išli k'o u Kać, makar jedanput mesečno. Na Brodveju smo igrali 'Virdžiniju Vulf' i fenomenalno prošli. Pokojna Ljiljana Krstić je igrala, pa Cica Perović, Ruža Sokić i Vlada Popović - velika predstava Ateljea.
U Iranu smo igrali 'Čudo u Šarganu', pod pokroviteljstvom carice Farah Dibe. Čuli smo da ne može da dođe na predstavu, zato što je imala operaciju grla u Parizu.
- A, pa to nema smisla! - kaže Mira, koja je obožavala da joj poznati dolaze na predstave.
Igrali smo na jedinstvenom Persepolisu, i carica Farah se pojavila. Šta je njoj Mira radila, ne znam. Žena je došla sa svojim sinovima, carskom porodicom, i napravila nam gala prijem. Mislim da se skoro neće pojaviti neko takav, kao što je bila Mira Trailović. Pokazala nam je svet, i to ono najbolje u njemu. I izneli smo ono najbolje što je bilo kod nas. Obožavala sam Miru Trailović, i ona je volela svoje glumce; bila je naša velika majka, držala nas je kao porodicu.
Socijalizam s ljudskim likom!
Onako teatralna, birokratskim lavirintima šumela je gospođa Trailović, nečujno i krivudavo koliko je potrebno (mnogo)... U njenoj mnogošali, bilo je i malo - šale.
Sve, podredila je sve životu-pozorištu. Pa, i cenom najličnije, ponešto i naivnosti-burleske, kojom su se scenski uveseljavali mnogi, a ona njima, i svima, samosvesna smešila iza - zavese. I sopstvene.
Društveno, pribegavala je većini životnih (o)pozicija, da bi režirala uvek jednu: pozorište. Duh. Kulturu... Tačno kako je rekla:
"Život u pozorištu izjednačila sam sa svojim životom."
U zasedama, u neobeleženim mrežama konstante (ne)vremena.
Balkanskim.
Samo tako se može shvatiti i njen poslednji javni otpozdrav, iz miropomazane tribine - i četvrtog reda, ponižavajućeg! - Miloševićevog /Slobodan/ milionskog, utoliko i apokalipsnog "mitinga istine", sa turobnog "događanja naroda" na beogradskom Ušću (novembar 1988).
Sivi dani.
I gluvilo (nadolazećeg, prećutnog zločina).
Sve je i merila, sve vešto vagala, jedino je još u snazi (65), naglo - otišla. (Kad ni osmeh njene volje nije...) A do poslednjeg svesnog trena, nije prihvatila... Kao što je, uoči bekstva u komu, Desi Trevizan rekla:
"Glavno da nije rak!..."
Uveče je umrla.
Sutradan, tog 8. avgusta 1989 - već se bila pronela vest - pozvao me je Danilo Kiš, u njegov mali stan, u tri časa posle podne, u Miloša Pocerca ulici... Čim sam ušao, nisam ni seo, Kiš je gotovo bez reči, s pisaćeg stola, kod prozora, uzeo list hartije... Čitao sam, stojeći:

Na vest o smrti
gospođe M. T.

Kakav dobro obavljen posao, Smrti,
kakav uspeh,
srušiti takvu tvrđavu!
Požderati toliko mesa,
skrckati toliko kostiju
za tako kratko vreme.
Potrošiti toliku energiju,
brzo, kao kad se ispuši cigareta.
Kakav je to bio posao, Smrti,
kakva demonstracija sile.
(Kao da ti ne bismo
verovali na reč.)

Kiš je bio nervozan, zamišljen samo je koračao po sobi, "pregačom" žustro masirajući inervirana leđa... Nismo hteli da znamo, već je bio i kod svojih "skrckanih toliko kostiju"... U toj grobnoj tišini, i druga grozničavost, ne samo od pesničke groze teksta... Smišljao sam, hitro i bezuspešno, šta reći posle, suvislo a mimo zloslutne teme?... Samô je izletelo, učinilo mi se i prikladno:
"Ovo treba objaviti..."
I dodao sam, da se još udaljimo:
"Zaslužila je... Nismo se jednom napili, u starom stanu, u Takovskoj ulici..."
Kiš se možda nostalgično, samilno, osmehnuo.
Poslednje književne reči - Kišove (15. oktobar 1989).
"Mrak se spuštao lagano ali uporno" (Piljnjak).
I jeste zaslužila... Da je isprati i - najveći.
Ličnost veka.
Spomenik.
(Kraj)