Milica kao ikona

Piše: Neđo Šipovac
U "ZNAKOVIMA pored puta" Andrić je bio eklatantno jasan: "Posmatram strah pod raznim vidovima, u sebi i oko sebe, i sve mi se čini da se ljudi i ne boje zbog onog zbog čega kažu i misle da se boje, nego zbog svoga rođenog straha..."

Nije slučajno što naglašeno govorim o tajni i strahovima ovog gorostasnog srpskog pisca, jer su oni upravo skopčani, sa - ženama. Poznato je da je strah u čvrstom savezu sa voljenom ženom, i te ljubavi se čovek najteže oslobađa. A Andrića je strah održavao, ruku pod ruku, sve od prerane smrti majke Kate, pa do poznog venčanja sa udovicom i ženom svog prijatelja, Milicom Babić-Jovanović...

Dobro poznavanje njegove literature uveriće nas da je svoje prijateljice često menjao da bi odagnao strah, koji mu je bio najodaniji pratilac od malih nogu. Ali, i zbog samopouzdanja, koje ga je napuštalo u tuđini i daleko od bilo koga svog.

Kao posebnu i naročitu dragocenost isticao je Kjerkegorov "Dnevnik zavodnika", a za znamenitu studiju ovog sjajnog pisca "Ili - ili" zabeležio u svoj notes: "Kako to lepo i sada sija knjiga gde je god otvorite. On je sav kao škola i kod njega se imamo učiti. Bože moj, otkad se ja sećam njegove rečenice: Mrtva slova često ostavljaju mnogo jači utisak od žive reči!"

Kao i o svojoj majci, tako i o supruzi Milici, takođe jednoj jedinoj, govorio je kao o - ikoni. U njima dvema prepoznavao je nešto sveto i svetlosno, što prožima celog čoveka, čak i njegov vid i sluh, kao muziku koja se rasprostire odozgo, iz nebeskih horova. Desetinama godina se kockao sa ženama u znaku sintagme "Ili - ili". Najzad, čovek koji je sav život, onako zakopčan i tajanstven kao istočni prorok, koji stiže iz daljine, morao je da se za nešto uhvati, da bi spasao dušu i opravdao svoju misiju na zemlji i među ljudima.

STARI momak je, kad je isteklo svako vreme za ženidbu, našao spas u pravoj ljubavi. Bila je to lepa udovica, pozorišna slikarka Milica Babić. Ime svoje supruge je uvek izgovarao sa prisvojnom zamenicom "moja". Često je sa najvećim poštovanjem pominjao svoju dobru ženu, a posebno kada bi na putu po južnoj Hercegovini i Stonskom primorju svraćao u kafane gde je s njom dolazio na putu za Herceg Novi:

"Bila je pametna i u svemu dobra", govori sa tužnim okom zagledan u daljinu, kao u daleko groblje. "Ona nije bila žena kojoj jezik gnezdo gradi. Posedovala je istančan osećaj za umetnost; ona je bila moj prvi književni kritičar. Pre štampanja uvek bih joj davao svoje tekstove na čitanje; stidljivo mi je iznosila primedbe koje su, obično bile jednostavne, ali veoma korisne i mnoge sam prihvatio...

Sećam se, nisam je poslušao kad je predlagala da ublažim onaj opis nabijanja na kolac u romanu 'Na Drini ćuprija', ali ni ona nije mnogo insistirala na tome. Bila je nežnog zdravlja, u svemu samostalno i preduzimljivo čeljade. Svakad bi znala šta hoće i šta bi trebalo da uradi. Kad smo gradili onu kućicu u Herceg Novom, ona je sve to nadzirala, davala upute i predlagala kako će šta izgledati. Kao da je, sirota, znala da će dole umreti. S poukom se treba setiti pokojnika, kako je to lepo rečeno u jednom islamskom epigramu u Bosni. Ona je mnogo čitala, bavila se i sama umetnošću i u tome dosta postigla..."

Njenim odlaskom nastupila je bezdana praznina. I stalna misao na ništavilo. Razgovarajući o smrti, jednom prilikom, na putovanju po Hercegovini, iznenada je rekao: "Ovo što ću vam kazati rekao sam i svojima kod kuće. Ako umrem negde na putu, prenesite moje telo u Beograd i tamo me kremirajte...Ne čudite se, smrt je svačija. Pokojna Milica, baka i ja, svi smo se mi učlanili u društvo za kremiranje i uredno plaćamo taksu. Meni je takav način sahrane bliži. Ako nas je smrt već uzela, onda to što treba da se svrši s našim telom, bar da se svrši što pre..."

S Milicom počinje i završava Andrićevo poslovično uvreženo - neverstvo, a započinje i trajaće posvećenost jednoj ženi, koja nije "blažena nad ženama", kao što je majka, ali je cvetak-nezaboravak, kojeg treba pomno čuvati, zalivati ljubavlju i pažnjom bez granica. Takav ljubavnik mogao je napisati, u Londonu 3. marta 1959: "Pominjem te često u razgovoru sa mnom!"

VENČALI su se 27. septembra 1958. godine. Zavoleo je Milicu odmah po rođenju, tako bi se moglo reći kad se iščitaju njegova pisma, sva njegova udvaranja, izlivi ljubavi, lukavstva iskusnog ljubavnika i zaljubljenog "mandarina", i kako se potpisivao u praskozorje ozvaničenja veze sa dotle udatom suprugom svoga prijatelja i diplomatskog saradnika.

Narodski rečeno, on se za svoju Milicu - udao.

Naime, iz večnog podstanarstva zakletog neženje preselio se u "buržujski" stan bake Zorke i njene lepe kćeri Milice u rajskom centru srpskih dvorova, iz Prizrenske 9 u Proleterskih brigada 2/a, odnosno u Spomen-muzej, gde prebiva i posle zemaljske smrti.

Iz zabave, a ne iz zabavljanja, beležio sam mnogobrojne načine njegovog pismenog obraćanja Milici, uz napomenu da je svaki rastanak s njom podnosio tegobno, pišući joj, ili joj se javljajući, kao i ona njemu, bezmalo svakog dana i noći.

Njegova putovanja su s obzirom na njegov društveni rang, uvek bila na - najvišem nivou.

Ipak, sva mogu da stanu pod stih jednog manje poznatog francuskog pesnika, Morisa Magra:

"Koju neizmernu tugu kriju putovanja"

Tada je već započinjala udarna prepiska. Matori momak je video životnu priliku u udavači koja je ostala udovica bez dece, a poznavao je i voleo "od kolevke, pa do groba". Dakle, veoma dugo je trajala ta zabranjena ljubav, duže od bračne, ili - sasvim tačnije, kroz mnoge godine njenog braka sa Nenadom Jovanovićem, u čiju je intimu zalazio kao kućni prijatelj i mio gost. Evropljanin po svemu, a uz to i - diplomata, imao je sve pretpostavke, kao pesnik ponaosob, da bude zavodnik i Kazanova na zalasku - poslednji voz za Santa Kruz...

Andrić ga citira u pismu Milici, koje počinje rečima "Dragi prijatelju", od 26. 7.1957. iz Rogaške Slatine, dakle dva meseca i godinu dana pre venčanja... A rana faza emocionalnog odnosa prema Milici kulminiraće, baš tako - studentskom, eto - "fazom cveća", kada uz prolećnje cvetove idu nežne reči i najbolje želje.

URNA-SPOMENIK
U ALEJI zaslužnih građana, na Novom groblju u Beogradu, 24. aprila 1975. godine, nedaleko od groba supruge Milice, položena je urna s pepelom Ive Andrića. Od zemlje donesene iz Andrićevog bosanskog zavičaja, urnu je napravio D. Ivošević. Na predviđeno Miličino grobno mesto položeni su posmrtni ostaci Rodoljuba Čolakovića!? (Čovek snuje, a Bog određuje!)
(Nastaviće se)