Ubistva zbog pesme

- ZOVEM se G. N., rođen sam 1973. godine u Sarajevu. U drugoj godini ostao sam bez oca. Majka i ja smo stanovali blizu kasarne „Viktor Bubanj“. Bila je to lepa ulica. Majka mi je u šali govorila: - Ti ćeš, sine, služiti vojsku u ovoj našoj kasarni, a ja ću svakog dana dolaziti da te vidim i donosiću ti hranu.
Ta kasarna je ubrzala majčinu smrt, a G. N. će ostati u mučnom sećanju do kraja života. Njegova majka je umrla od brige i tuge 13. januara 1994. godine, kada se nalazio u kasarni logoru. Iz dvorišta zatvora je mogao da vidi svoju kuću, ali mu nije bilo dozvoljeno da izađe i sahrani majku.
Odmah na početku rata, G. N. je pokušao da pobegne iz muslimanskog dela Sarajeva, kroz naselje Neđarići. Muslimani su ga uhvatili pedesetak metara od linije razdvajanja.
- Odveli su me u neki njihov štab Teritorijalne odbrane u naselju Vojničko polje - svedoči G. N. - Čim sam ušao, počeli su da me besomučno tuku svim i svačim - rukama, nogama, puškama, kopljem od zastave, vatrogasnom lopatom. Rekli su da će me zaklati.
Posle mučenja u još tri podruma i u Centru službe bezbednosti, prebacuju ga u centralni zatvor čiji je upravnik bio ozloglašeni Ismet Bajramović Ćelo.
- U zatvoru sam zatekao oko 200 zatvorenih Srba - nastavlja G. N. - Sve nas 21. juna 1992. godine prebacuju u „Viktor Bubanj“. Mi smo bili ti koji su „svečano otvorili“ logor.
Muslimani su kasarnu „Viktor Bubanj“ prekrstili u „Ramiz Salčin“. Ramiz Salčin je bio komšija G. N., čovek od oko 40 godina. Stanovao je u bespravno izgrađenoj kući na Mojmila brdu. Salčin nije bio mnogo školovan, bio je kockar, alkoholičar i kriminalac. Imao je malu kafanu od lima koja se zvala „Delfin“. Salčin je bio snajperista, pucao je na civile. Poginuo je u Neđarićima.
I G. N. pamti 27. januar 1993. godine. Ko je sve pevao „Odakle si, sele“, upravnik zatvora Himzo Dolan nikada nije saznao. U stan Božidara Obradovića 22. juna 1992. godine dolaze dvojica inspektora, bivši kriminalci. Počeli su da pretresaju stan i u dečjoj sobi videli poster sa fudbalerima Crvene zvezde.
- Potpuno su poludeli kada su na video-kaseti s jedne svadbe u Rajlovcu videli i čuli kako veća grupa i Srba i Muslimana peva staru srpsku pesmu „Odakle si, sele“ - govori Božidar Obradović.
Obradovića su osudili po članu 213, stav jedan KZ - posedovanje oružja i eksplozivnih naprava. U „Viktoru Bubnju" su već prvog dana boravka pred njim ubili profesora matematike Milorada Gligorića sa Ilidže.
- Gligorić je ovim čuvarima bio profesor u školi - svedoči Obradović. - Tukli su ga i stalno podvikivali: "Profesore, može li dvojka!" Bile su to batine do smrti. Od gladi i batina umrli su Trivo Guslov, Novica Ničević, pukovnik Bracanović, Aleksandar Matić, Stevo Šiljegović...
Navodno se sam obesio Dragan Zelić. Ja sam za samo četiri meseca spao sa 100 na 54 kilograma.
- Ne znam ko je prvi počeo da peva tu pesmu, ali nam je onako ojađenima ušla u uši, da tako kažem - govori D. J. - U „Ramizu Salčinu“ su ljudi svakodnevno umirali, od batina, gladi, dezinterije, žutice, upale pluća... Nedeljka i Veljka Odžakovića su terali da udišu isparenja iz kante u koju je vršena nužda. Onda dolazi 27. januar 1993. godine.
Ranka Dulića u logoru razapinju na krst i posle mučenja ga teraju da popije čašu sopstvene krvi. Savo Krstović, izboden noževima, od zgrušane krvi nije mogao da skine odeću sa sebe. U mučenju se isticao Meho Sobo. Više od 50 Srba isterano je oko 20 časova u krug logora. Napolju - minus 20 stepeni. Robijaši moraju da se skinu goli. Tada počinje polivanje ledenom vodom iz hidrantskih creva. Veljka Odžakovića nemilosrdno ribaju grubom četkom. Umire od hladnoće i udaraca.
- Nedeljko Odžaković umire od upale pluća - nastavlja D. J. - Kao i svi mi, dva sata je na mrazu stajao go.
- Himzo Dolan nas je izveo u krug, kako je rekao „da dobijemo kiseonik“, a i zbog pesme „Odakle si, sele“, koju su čuli policajci da pevamo jedne noći - svedoči Strahinja Živak. - Naglasio je da će i narednih dana istraživati i da ćemo progovoriti jer je on iskusni policajac i bezbednjak bivše JNA. Održao je reč: naredni dani su doneli nove, monstruozne torture zbog te pesme. Zatvorenici su bili živi kosturi. Posle puno godina, kada sam se dokopao slobode, otišao kad svog brata u Smederevo, neko veselo društvo je pevalo „Odakle si, sele“. Meni su na oči krenule suze, a ljudi su me pitali čemu to.
- U logoru sam izgubio 47 kilograma - svedoči Bogdan Vanovac. - Nisam mogao da stojim, a da se ne pridržavam za zid. Sigurno bih umro od gladi da me nije spasao Dragan Buljugija. On je izlazio na rad, tako da je imao priliku da od pasa otima hranu. Psi su uvek imali dovoljno hrane. Dragan ispred psa uzme koliko može, da ga vodnici ne bi videli, pa donese meni. Mene su tog 27. januara odneli u zatvorski krug i tamo skinuli.
- Pošto je „Viktor Bubanj“ pre rata bio kasarna bivše JNA, u njoj je bilo dosta bačene odeće - svedoči Romko Petrešin. - Da bismo se zaštitili od hladnoće, oblačili smo ove uniforme. To je dobrodošlo muslimanskim medijima, a i mnogim zapadnim, da nas prikažu kao prave vojne zarobljenike, „ćetnike“. Svi mi smo bili civili koje je muslimanska vlast uhapsila samo zato što smo pripadnici srpskog naroda. Optužbe su, uglavnom, bile izmišljene i bez ikakve osnove, a za njih su bile predviđene dugoročne zatvorske kazne ili smrt streljanjem.


BEKSTVO
- MENI su predvideli kaznu od deset godina zatvora, preživeo sam osam „suđenja“. Advokat po službenoj dužnosti je uglavnom ćutao - svedoči Romko Petrešin. - Posle dve godine neviđenih muka ja sam „oslobođen“, jer mi ništa nije dokazano. Pušten sam u grad Sarajevo bez ikakvih dokumenata. To je značilo da me odmah mogu ponovo da uhapse ili da me odmah ubiju.
Sa još dvojicom Srba pravim plan o begu. Po cenu života odlučujemo se na bekstvo iz muslimanskog dela grada jer su nas do slobode čekala, između ostalog dvostruka minska polja. Beg nam uspeva i dolazimo na srpsku zemlju.
(Nastaviće se)