Po kratkom postupku

Piše: Ljubomir TEŠIĆ
U jesen 1944. godine, sa "rikom" topova koji su se primicali sa juga, u Beogradu je, među stanovništvom, vladalo dvojako osećanje: strah od dolazećeg komunističkog režima, ali i masovna euforija što, najzad, stiže oslobođenje od naci-fašističkog okupatora.

Strah su uvećavale izbeglice iz Ljiga, Valjeva, Čačka, Kragujevca, Kraljeva i drugih mesta Srbije; bežali su pred partizanskom vojskom koja je streljala bez milosti i suđenja svakoga za koga se posumnjalo da je bilo kako bio u kolaboraciji sa Nemcima, Ljotićem, Nedićem ili Mihailovićem.

Svedočenja koja su kružila srpskom prestonicom bila su sve stravičnija i užasnija: egzekucije se vrše bez dokazivanja krivice, najteže kazne izriču preki vojni sudovi kojima je bila dovoljna samo sumnja i cinkaroška dostava.

Ove egzekucije nisu bile slučajni, nepredviđeni incidenti ili spontani izraz besa i bezumlja pojedinaca u partizanskim redovima, nego rezultat planova skovanih u vrhu Partije i njene vojske. Najpre je trebalo izvršiti "lustraciju metkom" među Srbima u Srbiji. I bravar Tito i nesvršeni učitelj Kardelj posebno su živeli u strahu da će građansko društvo Srbije, naročito beogradska elita, pružiti snažan otpor u uvođenju posleratnog komunističkog režima u Jugoslaviji.

O OVOME su ostala mnogobrojna svedočanstva. Milovan Đilas, koji je pripadao samom vrhu Komunističke partije Jugoslavije, u memoarima koji su objavljeni na engleskom, između ostalog piše:

"Još pre našeg ulaska u Beograd, mi smo bili ustanovili kriterijume po kojima će sledbenici Nedića i Ljotića biti ubijeni na licu mesta. Ovo je već bilo objavljeno, iako se većina sledbenika Nedića i Ljotića povlačila sa Nemcima. Zasigurno, među ubijenima bilo je i onih koje bi i najgori, najnepravedniji sud poštedeo. Ali, ratovi i, naročito revolucije i kontrarevolucije, vode se po dogmatskim i ideološkim kriterijumima - kriterijumi koji u toku istrebljenja postaju strast i praksa, navika i vrlina; osoba je kriva ne neizostavno zato što je nešto učinila, nego prosto zato što je nečemu pripadala. Bes i mržnja bili su važni sastojci u takvim odlukama, ali ne odlučujući. Takvim ljudima sudski postupak izgledao je besmislen osim u prizornim slučajevima vezanim sa vođama: sud ne bi mogao doneti stotine, hiljade smrtnih presuda..."

Još pre tajnog leta avionom sa Visa za Sovjetsku Rusiju (18. septembra 1944. godine), Tito je svom najužem vođstvu govorio o "masovnom čišćenju", posebno po prelasku Drine njegovih jedinica i ulasku u Srbiju.

Saveznici su se veoma ljutili na Tita što je mimo njihovog znanja, krišom, išao u Moskvu na konsultacije sa Sovjetima. Kada je za to saznao komandant za Bliski istok general Henri Metlend Vilson, hitno je pozvao brigadira Ficroja Maklina - koji se tada već nalazio u Srbiji sa jedinicama Koče Popovića - da dođe u Kazertu (Italija), u generalov glavni stan, i podnese izveštaj o Titovim planovima.

BRIGADIR Maklin je izvršio naređenje i podneo "raport" 22. septembra 1944. godine. U interpretaciji Aleksandra Krika ovako glasi brigadirov izveštaj generalu Vilsonu:

"... Maklin je, takođe, rekao da je, kratko vreme pre napuštanja Titovog glavnog stana zbog svog skorašnjeg puta u Srbiju, u toku jedne društvene večeri, Tito nadugo opisao svoje poglede na budućnost Jugoslavije i Balkana. Prema raportu Maklina, Tito je rekao da, dok se on nadao i još uvek se zaista nada, da će u Jugoslaviji biti uvedena neka vrsta udruženja federalnih država kao vlade Jugoslavije, on se sve više plaši da to neće biti izvodljivo - bar ne neposredno posle oslobođenja i da će verovatno biti potrebno za prvih nekoliko godina vladati Jugoslavijom sa gvozdenom rukom i `čistiti` zemlju od onih nepoželjnih elemenata koji će otići u podzemlje posle trijumfa partizanske stvari..."

A Edvard Kardelj, nesvršeni učitelj, kojem Saveznici, u neznanju i zabludi, u svojim izveštajima, dodaju i titulu doktora, što ovaj to nikada nije demantovao (možda se tako negde i predstavljao) - o "čišćenju" govori još preciznije; drugi čovek u partijskoj hijerarhiji jugoslovenskih komunista masovna streljanja bez suđenja i dokazivanja krivice naziva - "veliko čišćenje" i "masovne likvidacije".

Komunistička partija Jugoslavije već je učvrstila svoje pozicije u Beogradu i krenula putem izgrađivanja ekonomskog i političkog poretka društva i države po sovjetskom uzoru. Iako još nije vladala celom teritorijom predratne Jugoslavije, izgledi za to bili su već osigurani. Svesna toga, KPJ se sistematski, planski, prihvatila ostvarivanja preduslova za postizanje svojih strateških ciljeva o vođenju komunističkog i diktatorskog režima: likvidacije prividnih, stvarnih i potencijalnih političkih protivnika!

(Nastaviće se)