Dučić i grofica

Piše: Miloš ĆOROVIĆ
TE večeri prilikom svečanog uručenja ordena Zoltanu Čuki u prekrasnom zdanju ambasade u Budimpešti, Krklec me poveo niz stepenice da mi pokaže kuda ga je vodio pesnik Jovan Dučić, kad mu je dolazio u posetu 1932. godine, kao kraljevski poslanik Jugoslavije u Budimpešti. Kad smo sišli nekoliko stepenica, pred nama se ukazalo mermerno kupatilo u koje se moglo silaziti ili stepenicama ili uklizavati jednim klizištem kojim se Duka, kako ga je Krklec zvao, spuštao do vode. Mogu da zamislim kako je bilo prijatno Duki u banjanju sa groficom koja mu je bila čest gost, reče.

Zagolicalo me otkriće Krklecovo o Dučiću, mada sam prethodno boraveći već duže u mađarskom glavnom gradu, nešto čuo o naklonosti prema lepim ženama pesnika prijatnog izgleda, prefinjenih manira, blistavog uma, člana akademije nauka i autora nekoliko zapaženih knjiga poezije.

- Zapamti čoveče, Duka je još bio u odličnoj kondiciji - dodade Krklec.

MNOGO godina kasnije jedan drugi ambasador, ovog puta u komunističkom vremenu, zamolio je svoju sekretaricu da pogleda u gruntovničkim knjigama da li ima traga o priči da je pomenuta grofica poklonila kuću u kojoj je ambasada, pesniku Dučiću u znak zahvalnosti za prijateljstvo s njim. Sekretarica je rekla da nema nikakvih tragova, a ambasador je na to dodao: "Ambasadore bi lako našli, možda ne renomea Dučića, ali u ovo komunističko vreme grofica više nema."

U Budimpešti su izuzetno cenili Miroslava Krležu. Mađari su čak govorili da je on koliko jugoslovenski (hrvatski) toliko i mađarski pisac, jer je opisivao i ljude iz mađarskog miljea. Krleža je uoči Prvog svetskog rata pohađao vojnu akademiju u Pečuju, gde je i naučio mađarski. Zato je smatrano prirodnim što se u Mađarskoj oseća kao kod kuće, što se pokazalo kad je jednom prilikom došao u Budimpeštu.

Tada nisam bio u Budimpešti, samo sam docnije čuo da je doček bio "carski", ali se sećam događaja koji se desio nekoliko godina kasnije. Moji prijatelji, pisci i filmski radnici zaključili su s Krležom ugovor o snimanju filma po njegovom romanu "Aretej", pa su mu čak i dali avans (koliko se sećam bila je to suma do 13.000 dolara). Činilo se da je posao sklopljen.

S Krležom je zakazan sastanak u sedištu Zavoda (enciklopedijskog) i mađarska ekipa koja je trebalo da utanači detalje oko snimanja filma, našla se zakazanog dana i sata u Zavodu kod Krležinog sekretara. Samo, Krleže nije bilo. Prošlo je pola sata, pa čak i ceo sat i tek posle telefonskog poziva pisac je stigao. Čim je ušao, zaprepastio je svojom tiradom.

- Danas je, draga gospodo, tačno petstošezdesettri godine, tri meseca i deset dana, kako je Petrarka upoznao svoju veliku ljubav Lauru. Taj dan vredi zapamtiti - reče Krleža, ne obazirući se na to što je zaboravio dan i sat kada je trebalo da primi svoje goste iz Mađarske (ili je, pak, to bio jedan od Krležinih štosova).

Docnije sam čuo da od toga filma nije bilo ništa.

ZADUŽBINE
PORED Tekelijanuma, Srbi su u Budimpešti imali još dve zadužbine, takoreći u samom centru grada. Ta druga na kojoj je, na srpskom i mađarskom jeziku, stajao natpis da označi njeno vlasništvo, bračnog para Nauma i Jelene Vozda. Cilj zadužbine je bio da potpomogne mlade trgovce, zanatlije i tehničare srpske nacionalnosti, zatim da osamostali Srbe medicinare kako bi započeli lekarsku praksu. Druga zadužbina "Angelijanum", takođe, se nalazila u centru grada i imala je zadatak da pomogne pri obrazovanju devojaka koje su pohađale srednje ili više stručne škole. Izvori navode da su ovo srpsko-pravoslavno devojačko vaspitavalište svojim prilozima pomagali karlovački patrijarh Georgije Branković, budimski episkop Lukijan Bogdanović i bački veleposednik Lazar Dunđerski.