Bugari nude ujedinjenje

Autori: akademici SIMA ĆIRKOVIĆ I BOŽIDAR FERJANČIĆ
U PRVIM godinama svoje vladavine, kralj Stefan Dušan se suočio s još jednim važnim zadatkom. Od uspešnog rešavanja tog zadatka neposredno je zavisila njegova osvajačka politika prema jugu, zbog čega ga je srpska vlastela i dovela na presto. U pitanju su bili dalji odnosi sa susednom Bugarskom, čiji je car Mihajlo Šišman izgubio presto i život u bici kod Velbužda (28. jula 1330). Srpski kralj Stefan Dečanski je posle ove velike pobede krenuo s vojskom u unutrašnjost zemlje Bugara. Već 1. avgusta 1330. godine stigao je u selo Izvor, gde su mu došli poklisari Belaura, brata cara Mihajla Šišmana, ali i drugih bugarskih boljara, nudeći sporazum „kako bi ubuduće srpsko kraljevstvo i bugarsko carstvo bili ujedinjeni”.

Tada se Stefan Dečanski pismom obratio svojoj sestri Ani, bivšoj ženi Mihajla Šišmana, koja je s decom proterana iz Trnova pošto je on sklopio drugi brak sa Teodorom, sestrom cara Andronika III Paleologa (1324). Namera srpskog kralja je bila da na trnovski presto dovede sestru Anu i njenog prvorođenog sina Jovana Stefana, što je i učinio, poslavši o tome zapovest bugarskim boljarima. Zanimljivo je da i savremenik Jovan Kantakuzin opisuje navedenu promenu na prestolu u Trnovu: vasilevsu Androniku III Paleologu javljeno je da su, posle pogibije Mihajla Šišmana, bugarski boljari oterali njegovu udovicu Teodoru s decom, a „carski dvor i vlast nad Bugarima” predali sestri Stefana Dečanskog koja je ranije bila udata za trnovskog cara (uz nju su bila i njena deca). Prema izvornim podacima, ubrzo posle pobede kod Velbužda - krajem avgusta ili početkom septembra 1330. - kralj Stefan Dečanski doveo je na trnovski presto svog sestrića Jovana Stefana i njegovu majku Anu, dok je bugarsku prestonicu napustila Teodora, udovica Mihajla Šišmana i sestra cara Andronika III Paleologa. Međutim, prosrpska vlast nije se dugo održala na prestolu u Trnovu.
POČETKOM proleća 1331. godine protiv Jovana Stefana i njegove majke Ane ustali su bugarski boljari koje su predvodili protovestijar Ražina i logotet Filip. Zbacili su ih s vlasti i na presto doveli despota Jovana Aleksandra, gospodara oblasti oko grada Loveča. Jovan Stefan i Ana su se sklonili u Srbiju. Očigledno je da položaj srpskog štićenika u Trnovu nije bio čvrst, čemu je svakako doprinela i iznenadna akcija bivšeg bugarskog saveznika, cara Andronika III Paleologa. On je, po dobijanju vesti o bici kod Velbužda i promeni na trnovskom prestolu, ostavio u Solunu Sirgijana, pa je iz Adrijanopolja krenuo u pohod na krajeve Bugarske. Tako je osvojio tvrđave Anhijal, Mesemvriju, Aetos, Kteniju, Rosokastron, a zatim se vratio u Carigrad.
Ako se ovim nevoljama u graničnim krajevima prema ranije prijateljskom carstvu Romeja doda činjenica da je u susednoj Srbiji počela borba za presto između Stefana Dečanskog i njegovog sina Stefana Dušana, jasno je da vlast Jovana Stefana i njegove majke Ane nije mogla da se dugo održi u Trnovu. Pored iznenadne spoljne opasnosti, Jovan Stefan nije više mogao da računa na podršku iz susedne Srbije, koju su već potresali unutrašnji nemiri.
Pobunjeni bugarski boljari su u proleće 1331. godine na presto u Trnovu doveli despota Jovana Aleksandra, gospodara oblasti oko Loveča i uglednog boljara koji je bio u srodstvu s carskom porodicom Asena. Novi trnovski car bio je sin despota Stracimira i Kerace Petrice, praunuke slavnog bugarskog cara Jovana II Asena (1218-1241). Rođen je na samom početku DžIV stoleća. Ujaci su mu bili car Mihajlo Šišman i Belaur. Zanimljivo je da se u uvodu Rakovačkog prepisa "Dušanovog zakonika" sasvim uopšteno navodi da je Jovan Aleksandar s carem Mihajlom Šišmanom i Belaurom učestvovao u bici kod Velbužda.
DOLAZAK Jovana Aleksandra na trnovski presto otvara vrlo značajno doba u istoriji srednjovekovne Bugarske (1331-1371). Ono je važno i za našu temu, jer se jednim delom poklapa s vladavinom Stefana Dušana. Staro carstvo Romeja bilo je u dubokoj krizi, koja je predstavljala nastavak teških godina proisteklih iz Četvrtog krstaškog rata i prvog pada Carigrada (1204). Iako je carstvo obnovljeno 1261. godine, nova dinastija Paleologa nije mogla da pod svoj skiptar dovede sve teritorije koje je Vizantija držala i pre 1204. godine. S druge strane, na vizantijskim granicama su uvek stajali mnogobrojni neprijatelji, spremni da osvajaju krajeve carstva. Neki od njih, koji su se nalazili na njegovim međama i pre 1204. godine (Bugari, Srbi, Seldžuci), sada su bili neizmerno ohrabreni neočekivanim padom carstva Romeja i njegove prestonice koju je vazda čuvala svemoćna ruka Svevišnjeg.
Rušenje mita o nepobedivosti Vizantije i večnosti Konstantinopolja ohrabrilo je, pre svega, vladare Bugarske i Srbije da sa još većom snagom krenu u osvajanje vizantijskih oblasti. Suočena s takvim opasnostima, obnovljena Vizantija nije predstavljala ni senku svoje nekadašnje moći jedinog zakonitog carstva hrišćanske vaseljene. Štaviše, rezerve unutrašnje snage ionako oronulog carstva Romeja usahle su u dugim građanskim ratovima prve polovine DžIV stoleća: 1321-1328, 1341-1347 i 1351-1354. godine. Najzad, treba podsetiti na važnu činjenicu da su godine vladavine dvojice južnoslovenskih vladara, Stefana Dušana i Jovana Aleksandra, bile sudbonosne za dalju istoriju Balkanskog poluostrva pa i čitave Evrope, jer su obeležene pojavom nove opasnosti sa istoka.
POŠTO su likvidirali poslednje vizantijske posede u Maloj Aziji, Turci su najpre počeli da pljačkaju krajeve jugoistoka Balkanskog poluostrva, a onda su, zaposedanjem tvrđava Cimpe i Galipolja (1352, 1354), zakoračili kao osvajači u Evropu. Ako se imaju u vidu izneta obeležja vremena koje nas ovde zanima, postavlja se, kao prirodno, pitanje da li su dvojica susednih južnoslovenskih vladara bili dorasli novim prilikama DžIV stoleća i izvukli iz njih očekivane uspehe. S jedne strane, trebalo je koristiti slabosti carstva Romeja i nastaviti sa osvajanjem njegovih gradova i krajeva, a, s druge, blagovremeno oceniti ozbiljnost i značaj turske invazije koja se nadvila nad hrišćanskim državama jugoistoka Balkanskog poluostrva i pretila da ih, kao val pomahnitalog mora, zbriše s lica zemlje. Odbrana od tih novih neprijatelja - nevernika trebalo je da bude zajednička briga hrišćanskih vladara na ovom prostoru, a oni su u toj borbi očekivali pomoć država hrišćanskog zapada i rimske kurije.
Dakle, izvesno je da su se tada pred dvojicom najmoćnijih vladara na Balkanskom poluostrvu otvarale široke mogućnosti osvajanja novih teritorija, i to baš u pravcima gde je vazda bila usmerena njihova osvajačka politika. Da bi se moglo pravilno ceniti koliko su dvojica sposobnih vladara koristili prilike koje im je vreme pružalo, treba se najpre podsetiti činjenice da su njihovi međusobni odnosi uvek bili dobri.
Jovan Aleksandar je bio zainteresovan za mirne odnose sa Stefanom Dušanom zbog osvajačkih planova prema gradovima severne Trakije, od kojih je neke posle bitke kod Velbužda zaposeo vizantijski car Andronik III Paleolog. S druge strane, Stefan Dušan je, takođe, želeo mir na svojim istočnim granicama kako bi se slobodno okrenuo osvajanjima prema krajevima carstva Romeja, koja nije mogao da ostvari bez saveza s Bugarskom ili bar bez njenog neutralnog stava. OSIM toga, ne treba zaboraviti i činjenicu da je na severnim granicama Srbije kasnog srednjeg veka stajala Ugarska, sa uvek prisutnim osvajačkim težnjama prema krajevima južno od Save i Dunava. Bugarski istoričari su priznavali postojanje stalnih prijateljskih odnosa između Stefana Dušana i Jovana Aleksandra, ali su insistirali na tome da je trnovski car vodio samostalnu politiku i da nije postojao bilo kakav politički savez između dve susedne južnoslovenske države. Međutim, noviji istoričari trnovske Bugarske nemaju mnogo lepih reči o političkim sposobnostima cara Jovana Aleksandra, okrivljujući ga da je bez određenog plana delovanja propustio pogodnu priliku i ostavio punu slobodu planovima suseda Stefana Dušana, što je on maksimalno iskoristio.
Kao što je već rečeno, dobri odnosi između Srbije i Bugarske ustanovljeni su ubrzo po dolasku na presto dvojice vladara - Stefana Dušana i Jovana Aleksandra (1331), a potrajali su više od dve decenije. Zalog njihovog trajnog prijateljstva bila je Jelena, sestra trnovskog cara, koja je kao nevesta prispela na srpski dvor i ostala verna životna saputnica kralja i cara Stefana Dušana do kraja njegovog života (20. decembra 1355). Zahvaljujući podacima iz dubrovačkih dokumenata može se tačno odrediti vreme Jeleninog dolaska u Srbiju i udaje za Stefana Dušana. Naime, još je Konstantin Jireček zapazio da je 7. marta 1332. godine dubrovačko Veliko veće odlučilo da se trojica poslanika pošalju na venčanje kralja Stefana Dušana i sestre bugarskog cara Jovana Aleksandra, pa je na osnovu toga pretpostavio da je pomenuta svadba obavljena na Uskrs 19. aprila 1332. godine.

VENČANjE
POŠTO je teško poverovati da je venčanje proslavljeno na praznik Vaskrsa Gospodnjeg, smatralo se da je čin obavljen na tzv. Tominu nedelju, koja je te godine padala 26. aprila. Međutim, vredni i pažljivi M. Purković uočio je da se ispod pomenute odluke dubrovačkog Velikog veća nalazi beleška da su izabrani poslanici na svadbu srpskog kralja krenuli iz Dubrovnika 22. juna uveče, a da su se vratili 7. avgusta 1332. godine u tri časa posle podne.

Na osnovu toga je zaključio da su se Stefan Dušan i Jelena venčali tek jula 1332. godine, a odlaganje je tumačio pobunom velikaša koja je početkom aprila 1332. godine u Duklji izbila protiv novog srpskog kralja, a na čijem čelu je stajao vojvoda Bogoje, kojem se pridružio i albanski velikaš Dimitrije Suma. Kao što je poznato, Dubrovčani su, u duhu svojih interesa, posredovali u izmirenju zavađenih strana u srpskoj državi.
(NASTAVLjA SE)