Neukrotiva mašta Džamonje

Piše: Akademik Dejan Medaković
SLIKAR i grafičar Zlatko Prica rođen je u Pečuju 1916. godine. Od 1937. do 1940. studirao je na Umetničkoj akademiji u Zagrebu. Njegovo slikarstvo je od početka obeleženo naglašenim dimenzionizmom, što ga približava ekspresionistima. Specifičan likovni izraz, srodnost boja sa snažnim koloritom narodnog motiva, kao i usvojeni grafizam kojim dobijaju na snazi čvrste konstrukcije njegovih slika, svedoče o umetnikovom htenju da svoje delo potvrdi snažnom dramatikom, što se otkriva u njegovoj mapi linoreza "Grafika" (1944), mapi "Ljudi iz logora `Danica`" (1947), a posebno kada je sa Edom Murtićem ilustrovao "Jamu" Ivana - Gorana Kovačića.

Za razliku od slikarstva i grafike, vajarstvo kod Srba u Hrvatskoj vidno zaostaje. Izuzetak je delo vajara Vojina Bakića (1915-1992). I Bakić je zagrebački đak, gde je 1939. godine završio Akademiju likovnih umetnosti. Nakon nje je stupio u majstorsku klasu Frana Kršinića. Uticaj ovog lirskog vajara, čije se stilsko poreklo oslanja na Majola, obeležio je prvo razdoblje Bakićevog stvaralaštva. Do 1945. godine negovao je manje formate, jednostavnost izraza i zaokruženi volumen. Kasnije se inspirisao impresionizmom, podvlačeći razigrane svetlo-tamne površine. U toj fazi nastao je njegov čuveni portret Ivana - Gorana Kovačića (1946), koga krasi psihološka uverljivost i snaga izraza.

U duhu posleratnog vremena radio je na čitavom nizu spomenika koji su monumentalno obeležili borbe u Drugom svetskom ratu, kao, na primer, spomenik streljanima u Bjelovaru (1947). Godine 1950, Bakić ulazi u novo razdoblje svoga stvaralaštva. Primer za to je njegov "Bik", izložen 1950. godine u Veneciji. Bila je to zatvorena, plastična forma, redukovani oblici koji podsećaju na terakote neolitskog razdoblja vinčanske kulture.

TRAGANjE za novom formom ispoljio je i na spomeniku Filipu Filipoviću u Valjevu 1953, Zmaj-Jovi 1953. Godine 1956. izgoreo mu je atelje. Tom prilikom nepovratno su propale mnoge njegove skulpture, skice i crteži. Uprkos ovoj nesreći, delo Vojina Bakića značajno je obeležilo vajarstvo Jugoslavije. Ono je odstupalo od tada tražene patetike savremenog istorijskog trenutka i zalagalo se za plemenitu, produhovljenu formu i plastični izraz koji je oglasio pobedu slobodnog stvaralaštva.

I u posleratnim uslovima nove Jugoslavije Srbi su u Hrvatskoj dali umetnike i takvog dometa kao što su vajar Dušan Džamonja i slikar i grafičar Đorđe Petrović.

Dušanu Džamonji su odlučan raskid sa klasičnom formom u skulpturi i traženje sopstvenog plastičnog izraza, brzo osigurali ugledno mesto u vajarstvu pedesetih godina 20. veka. Studije je završio u klasi Augusta Augustinčića, vodećeg vajara socijalističke epohe u Jugoslaviji. Posle diplomiranja 1951, ušao je u majstorsku radionicu Frana Kršinića, vajara koji je napustio snažnu dramatiku Augustinčićevog stila i opredelio se za intimna traganja sa naglašenom lirskom osetljivošću. Ponikao u dvema suprotnim vajarskim školama, brzo je krenuo u traženje svog plastičnog oblika. Opredelio se za redukovano obrađivanje forme, ekspresivnu izražajnost i gotovo statički obrađen volumen.

Takva sintetizovana dela javljaju se kod njega posle 1954. godine. Te skulpture i one koje je radio posle 1956. godine, još radikalnije su naglašavale geometrizovanu redukciju motiva. Ta svedena forma je sve više dobijala na snazi ekspresije. Džamonja se okreće sve slobodnije shvaćenoj prostornoj konstrukciji, primenjujući razne materijale: staklo, drvo, žicu, metal, crni beton. Tako je nastao čitav niz njegovih plastičnih simbola koje je iznedrila njegova neukrotiva mašta, kao na primer 1959. "Orlovo gnijezdo" i "Slomljeno krilo". Namenjena prvenstveno otvorenom prostoru, njegova skulptura slobodno diše u prirodi, do savršenstva priljubljena uz njene oblike, podsećajući i na drevne iskopine ko zna kad ugašenih svetilišta.

JEDAN od najznačajnijih srpskih slikara u Hrvatskoj bez sumnje je Đorđe Petrović. Rođen je 8. maja 1933. u Srpskim Moravicama gde ga je otkrio slikar Josip Restek, i uputio ga na školovanje u Zagreb. Tu se upisao u likvono odeljenje Više pedagoške škole, a posle položenog prijemnog ispita prešao je na Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu. Prvi profesor bio mu je Omer Mujašić koji mu je predavao akt. Anatomiju života i crtež učio je kod Vladimira Filakovca, a grafiku kod Tomislava Krizmana i Marijana Detonija. Studije je završio 1959. i nastanio se u Karlovcu.

Sa osećanjem za prirodu i arhitekturu starih zgrada, postepeno se oslobađao akademskog realizma, ali se nije odrekao ni školskih pouka koje su zahtevale poštovanje crteža. Vernost crtežu poučila ga je da ne zatvara formu, da ne bude deskriptivan i da čuva samosvojne puteve. U njegovom slikarstvu bilo je više faza. Oprezno je prišao apstrakciji, ali poštovanje forme nikada nije napustio. Nisu mu nepoznate ni kolorističke igre, što potvrđuje ciklus "Vrijeme pajaca", nastao između 1992. i 1994. U ciklusu "Maskenbal" iz 1997. forma je potpuno svedena u korist kolorita. Najzrelije slikarstvo ispoljio je slikajući akvarelom rečne obale sa nasukanim, usamljenim čamcima, bez ljudskih figura. Na ovim majstorskim akvarelima, rađenim u svedenoj sivoj fami, sa beskrajnim nebom, Petrović je potvrdio svu snagu svog lirskog temperamenta.

(KRAJ)