Dnevnik zengovke Piplice

Piše: Jovanka Simić
PSIHOZA, pretnje likvidacijom i opšte nasilje Merčepovih formacija osnovni su uzrok masovnog bekstva srpskih stanovnika iz Vukovara u prvoj polovini 1991. godine.
Prvi zbegovi krenuli su maja te godine, kada je prema svedočenju dr Juraja NJavre, aktiviste HDZ-a i šefa hirurškog odeljenja vukovarske bolnice, “primjećeno masovno iseljavanje Srba iz vukovarske općine”. Preplašeno srpsko stanovništvo odlazilo je u Republiku Srbiju gde se, prema izveštajima Republičkog zavoda za statistiku u Beogradu, od hrvatskog terora sklonilo 13.734 vukovarskih Srba. Gotovo svi su se otisnuli u izbeglištvo pre 1. avgusta 1991, mesec dana uoči početka borbi za Vukovar. Za preostale Srbe, njih oko 12.000, koji nisu želeli ili nisu mogli da odu, rodni grad postao je pakao.
Pripadnici hrvatskih oružanih formacija, kao i ličnog Merčepovog obezbeđenja, od 3. maja do 14. septembra 1991. godine uhapsili su u Vukovaru više od stotinu Srba koje su zatim nedeljama mučili u podrumima opštinskog Sekretarijata narodne odbrane, prostorijama sportskih klubova (dizača tegova i kajakaškog kluba) i u atomskim skloništima.
Pravila u izboru žrtava nije bilo - hapšeni su mladi i stari, srpski nacionalisti, ali i Jugosloveni kojih je tada u Vukovaru, uz Hrvate (37 odsto) i Srbe (31 odsto), bilo najviše - 22 procenta. Hadezeovska vlast znala je da ne može da računa na naklonost Jugoslovena u nameri da otcepi Hrvatsku od SFRJ.
MERČEPOVCI su se u batinanju “neposlušnih” Vukovaraca rukovodili logikom da nijedan Srbin i Jugosloven u kojem preovlađuje srpski gen ne može da bude siguran da baš on nije sledeća žrtva. A kada su ljudi uplašeni, napuštaju svoje kuće i stanove, što je i bio krajnji cilj plana o progonu Srba koji je HDZ, predvođen predsednikom vukovarskog ogranka stranke Tomislavom Merčepom, usvojio 15. marta 1991. godine na tajnom sastanku u Borovu Naselju.
Saslušavanja uhapšenih Vukovaraca, prema njihovom svedočenju haškim istražiocima, svodilo se na batinanje, mučenje i ponižavanje. U tome su, tvrde svedoci, učestvovali: Tomislav Merčep, Nebojša Hodak Ćeno, Josip Horvat Mađar, Josip i Dražen Gažo, Goran Mađarević, Siniša Rimac, Željko i Vinko Mažar, Aleksandar Saša i Damir Đumić Tapir, Ivica Kasalo, Ivica Arbanas, Blago Zadro, Oliver Brdar, Zlatko, Ivica i Davor Lojd, Ivica Meočević, Vlado Balen, Igor Mikula, Pero Drejić i Ksenija Piplica.
Bez obzira na težinu povreda zadobijenih u nekom od improvizovanih Merčepovih zatvora, uhapšeni i sticajem okolnosti kasnije oslobođeni Srbi, bili su pravi srećnici, jer su izbegli ono najgore - likvidaciju. Neki sunarodnici, međutim, posle hapšenja su godinama vođeni kao “nestali”. Ispostavilo se da je pojam “nestali” u vreme Merčepove vladavine gradom bio sinonim za ubijeni.
Tih dana zauvek su nestali: Savo (Stojko) Damnjanović (1959), Slavko (Dušan) Miodrag (1938), Vlado (Nikola) Skeledžija (1930), Branko (Vlado) Mirjanić (1935), Mladen (Đorđe) Mrkić (1938), Slavko (Žarko) Dragišić (1933), Bogdan Bogdanović (1950), Željko (Milić) Pajić (1960) i Obrad Drača(1953). Na spisku nestalih nekoliko godina bili su i Slobodan Vučković, Milenko Đuričić, LJuban Vučinić, Zoran Filipović i Bogdan Stupar. NJihovi uporni srodnici uspeli su da ih pronađu i identifikuju međU NN telima, izvađenim iz Dunava.
Dunav je tih meseci progutao na desetine vukovarskih Srba. O tome su svedočili sami egzekutori. U dnevniku Ksenije Piplice, Merčepove saradnice, zabeležen je slučaj hapšenja Branka Mirjanića, Slavka Miodraga i Vlade Skeledžije. NJih su “zengovci” uhapsili u porodičnim kućama oko ponoći 30. jula 1991. godine i odveli ih u nepoznatom pravcu. NJihove supruge uzalud su pokušavale da u Merčepovom štabu saznaju nešto o njima. Tražile su ih baš tamo, jer je u Vukovaru bilo dobro poznato da naređenja o hapšenjima izdaje lično “slavonski Napoleon”, koji je zabrinutim suprugama uredno i smireno odgovarao da nema nikakvih informacija o nestaloj trojici.
SVEDOČENJE “zengovke” Piplice, međutim, otkrilo je nekoliko godina kasnije da su trojica Srba likvidirana već nekoliko sati posle hapšenja. Piplica je u svom dnevniku, pod datumom 30. jul 1991. godine, zabeležila:
“U četiri posle ponoći išla s nekoliko njih na Dunav, kod klanice. Pucala u tri zarobljenika i gurnula ih u Dunav. Čekali da svane i vratili se u 6.30 na silos.”
Ovu dnevničku zabelešku Pilica je detaljnije objasnila u Vojnom sudu u Beogradu, gde joj je, pošto su je zarobili pripadnici JNA, suđeno za ratne zločine.
- Ja sam se na silosu “Đergaj” nalazila sa Naserom i otišli smo jedno veče kod Merčepa u štab - izjavila je optužena Piplica. - Tamo smo zatekli i Arbanasa, a kad sam se vratila iz klozeta, njega i Nasera nije bilo. Rečeno mi je da će se brzo vratiti. Vratili su se sa jednim civilom, a onda smo otišli u kombi gde su bila još dvojica zarobljenika, krenuli smo Željko Mažar, Naser, Arbanas i ja zajedno sa zarobljenicima prema Dunavu.
Piplica je dalje opisala da su civilima naredili da stanu licem prema Dunavu. Mažar je uzeo automatsku pušku, a ona pištolj. On je ispalio rafal, pa ona, kako je tvrdila, nije stigla da opali nijedan metak.
- Nakon što su ovi civili pali, Šmok je prišao i ispalio mi po jedan metak u glavu, a onda smo ih Mažar i ja uhvatili za odeću i gurnuli u reku - potvrdila je pripadnica ZNG, a sve indicije govore da su streljana trojica upravo bili Miodrag, Skeledžija i Mirjanić.
Merčepovi oružnici likvidirali su Srbe najčešće na samoj obali Dunava, a potom ih bacali u reku. Voda je netragom odnela mnoga beživotna tela, a nekoliko desetina njih izvađeno je iz reke i obducirano u Vukovaru, Novom Sadu i Beogradu.

NASILNA SMRT
DR Zdravko Tomašević, specijalista patolog na odeljenju za patološku anatomiju i cito-dijagnostiku vukovarske bolnice, u kapeli na Bugarskom groblju u Vukovaru, obducirao je šest NN muških leševa, izvađenih iz Dunava kod Vukovara, Iloka i Opatovca u periodu od 12. jula do 22. avgusta 1991. godine. U svim slučajevima utvrđeno je da je smrt bila nasilna, a uzrok je bilo vatreno oružje.
(NASTAVIĆE SE)