Prvi reketaš

Piše: Jordan Antonić
RANKO Rubežić Šulc bio je "italijanski tip", u svakom pogledu - i po svom fizičkom izgledu, i po načinu na koji je organizovao "posao" u Beogradu.

On je, zapravo, bio prvi pravi beogradski reketaš. Zagospodario je celim gradom krajem sedamdesetih. bio je neprikosnoven baš u svim krajevima grada. Kralj mafijaša, kako su neki još tada govorili za njega. U svemu je oponašao Šulca, "slavnog" čikaškog mafijoza. Zato je kasnije i sam dobio taj nadimak.

Beogradski Šulc fizički nije bio posebno jak, ali je izazivao podozrenje i strah kod mnogo jačih i sposobnijih kriminalaca. Svoje "neslaganje" sa nekim prijateljima i poslovnim partnerima pokazivao je tako što bi skidao bombu sa opasača i njome ih udarao u glavu.

NOVAC je uglavnom uzimao od recepcionera iz kase, u koju se slivao pazar od angažovanja prostitutki i iznajmljivanja soba na po nekoliko sati. Prvi put je "zaglavio" u zatvoru 1978. godine, upravo zbog tih rabota, jer su ga prijavili iz hotela "Moskva" i "Srbija". Međutim, u to vreme takvi "poslovi" nisu tretirani kao posebno teško krivično delo, zato što pojam reketiranja u Beogradu još nije bio dovoljno ozbiljno shvatan. Dobio je šest meseci zatvora. Dve godine kasnije, zbog istog dela, koje je službeno kvalifikovano kao "drska krađa", zaradio je još šest meseci tamnovanja.

Tu kaznu je izdržavao 1980. godine, u CZ-u na Odeljenju izolacije, gde je zaveden kao izuzetno opasan. Tada je svima padalo u oči da je bio izuzetno ćutljiv i da je u levom uvu nosio dijamantsku minđušu. Niko od zatvorskog osoblja se nije usudio da mu naredi da je skine. Retko je razgovarao sa ostalim zatvorenicima, a ni oni se nisu kačili s njim, jer su zazirali od njegove preke naravi.

IZAŠAVŠI iz CZ-a, dve godine kasnije dolazi u sukob sa Đorđem Božovićem Giškom, upravo zbog svoje navike da uzima pazar sa recepcija. Nevolja je bila što je Giška držao pod kontrolom kockarnicu u hotelu "Srbija", a time praktično i ceo hotel. Naravno da nije bilo zgodno da mu u reon zalazi drugi "gazda".

Sukob među njima se maksimalno zaoštrio. Sreli su se u Topčideru. Ranko je potegao "beretu", ali je Giška pribegao lukavstvu, rekavši: "Brate, zar na mene? Zar ćemo mi Crnogorci jedan drugog da ubijamo?!" Ranko se pokolebao, vratio je pištolj za pojas, i krenuli su jedan drugome u zagrljaj. Giška mu je, međutim, na prevaru oteo pištolj i ispalio tri hica u stomak. Potom ga je odneo do obližnje železničke pruge i ostavio na šinama. Od nailazećeg voza, u poslednji čas spasao ga je pružni radnik, koji je slučajno naišao u tom trenutku i video ga onesvešćenog na šinama. Ranko je tako dospeo u bolnicu i oporavio se, a Giška je, da bi sačuvao glavu na ramenima, morao na "službeni put" u inostranstvo.

(NASTAVLJA SE)