Poziv kod Germana

PIŠE: Branko PEŠIĆ, PROTOMAJSTOR
POZVAN sam od sekretara patrijarha Germana da dođem u Patrijaršiju 22. septembra 1984. godine. Prigodno obučen, uzbuđen, pristupio sam dvoru Patrijaršije. Dočekan sam na glavnim vratima, naspram Saborne crkve, i uveden na visoko protokolaran način. Osetio sam da je nešto važno u pitanju. Uveli su me u prostoriju gde su se nalazili NJegova svetost patrijarh German i dr. Đorđe Pešić, koga sam odranije poznavao, međutim patrijarha Germana dotle nisam upoznao. Uz upoznavanje i pozdrave počeli smo obične razgovore. Nije potrajalo dugo, patrijarh mi svečano, sa malo reči, saopšti:
”Gospodine Pešiću, izabrani ste da budete arhitekta nastavka projektovanja i gradnje hrama Svetog Save, što podrazumeva i organizaciju svih pripremnih radova, osnivanje gradilišta i sve što je potrebno da se nastavi gradnja napuštenog hrama”. Istog momenta me je oblio hladan znoj i pobledeo sam od uzbuđenja. Umešao se u razgovor i patrijarhov lični lekar dr Đorđe Pešić i razgovor je na neki način olakšan. Patrijarh mi je saopštio da imaju planove koje su dobili od arhitekte Aleksandra Deroka i da bi bilo dobro da sledećeg dana pregledamo te planove i da ih uzmem kao pomoć u daljem radu. Razgovor je potrajao skoro celo pre podne i ponovo zakazan za 24. septembar, kada ćemo pregledati planove. Iz Patrijaršije sam ispraćen isto tako svečano kao što sam i pristupio.
SLEDEĆEG dana odmah sam otišao do napuštenih zidina hrama, a posetio sam i sveštenike u maloj crkvi Sv. Save. Javio sam se starešini crkve proti Branku Tatarinu i pozdravio se sa svim sveštenicima bratstva. Oni su već bili upoznati sa mojim imenovanjem i sa oduševljenjem i simpatijom me prihvatili. Za prvo vreme određen mi je sto za rad. Obišao sam sa njima hram. Sva vrata su bila zazidana tako da se unutra nije moglo ući. Dogovorili smo se da se pozovu zidari da sruše provizorne zidove u vratima.
Uranio sam 24. septembra kod patrijarha i posle pravoslavnog pozdrava, odmah smo pristupili poslu, odnosno pregledu planova koje je posle okupacije predao Patrijaršiji arhitekta Aleksandar Deroko, koji je tom prilikom rekao da ih je sačuvao zakopavši ih u zemlju. Interesantno je da su nemački nacisti specijalno uništavali sve što ima veze sa hramom Sv. Save.
Postavio sam sebi prvi zadatak da otkrijem istorijat građenja hrama, posle 44 godine od prekida radova, odnosno od početka bombardovanja Beograda i ulaska zemlje u Drugi svetski rat.
Godine 1895. navršilo se 300 godina od spaljivanja moštiju Sv. Save na Vračaru. U želji da se ovaj istorijski događaj trajno obeleži, mitropolit Mihajlo i 100 uglednih građana Beograda osnivaju ”Društvo za podizanje hrama Svetog Save na Vračaru”. Na Blagovesti, 25. marta 1885, Odbor upućuje Proglas srpskom narodu.
Društvo sačinjava Pravila Društva za podizanje hrama prvom arhiepiskopu i prosvetitelju Svetom Savi.
Član 1. Pravila glasi - ”Društvo za podizanje hrama Sv. Savi osniva se sa zadatkom da ostvari davnašnju želju vaskolika srpstva podizanjem velelepnog hrama na Vračaru, na kojem su spaljene svete mošti Božijeg ugodnika i prvog srpskog arhiepiskopa i prosvetitelja”.
Prva akcija Odbora je bila podizanje male crkve-kapele, koja je nazvana hram Svetog Save - Prethodnik.
Na prostoru za budući hram izgrađena je crkvica za 57 dana i osvećena 10. maja 1895. godine. Projektant je bio arh. Viktor Lukonski, a statičar i nadzorni inženjer gradnje prof. inž. Vojislav Zađina.
Crkva i danas, kao parohijska, služi pravoslavnim vernicima.
U Letopisu crkve Sv. Save navodi se da su placevi na zamišljenoj lokaciji Svetosavskog platoa, većinom otkupljeni, a nešto i dobijeni (Makenzi), sve ukupno: 58.518 m2 zemljišta.
Odbor za izgradnju hrama Sv. Save odlučuje 1904. godine, na stogodišnjicu Karađorđevog ustanka, da se putem konkursa pribave skice za hram u srpsko-vizantijskom stilu.
Smatrajući da nema dovoljno stručnjaka u zemlji za ocenu obavljenog rada, Odbor se obratio za stručnu pomoć Umetničkoj akademiji u Petrogradu, sa molbom da na osnovu izrađenih uslova za konkurs iste pregleda, dopuni, takođe da prispele radove na konkurs pregleda i da odgovarajuće mišljenje. Umetnička akademija je odgovorila pozitivno. Konkurs je objavljen u ”Srbskim novinama”, 13. maja, 1905. godine.
Na konkurs je prispelo 5 radova. Umetnička akademija je pregledala sve radove i konstatovala da nijedan rad ne može da usvoji za konačnu realizaciju. Mitropolit Inokentije i Odbor, posle ovog neuspelog konkursa, nisu tražili nova i druga rešenja za projekat hrama.
Godine 1912. izbija rat sa Bugarima, a svetski rat 1914. godine.
NA vest da je doneta odluka da se gradi hram Svetom Savi nastala je polemika u štampi o tome - gde je spaljen Sv. Sava? Verovatno da je o ovome prvu ideju dao Gligorije Vozarević, beogradski knjižar, kod koga su se okupljali ljubitelji knjiga. U narodu, kao i u crkvi, znalo se da su negde na Vračaru spaljene mošti. Rodoljubivi Vozarević podigne krst na mestu gde je on smatrao da se to desilo, u maju 1847. godine, i oboji ga crvenom bojom. Taj kraj je nazvan Crveni krst.
Prof. dr LJubomir Durković Jakšić, u svojoj knjizi ”Podizanje Hrama Sv. Save na Vračaru” opširno piše o pretpostavkama mesta spaljivanja. Takođe, u ”Trgovinskom glasniku” razvija se polemika oko mesta spaljivanja. Spominje se mesto na Vračaru ”Majdan”, to je verovatno mesto koje mi danas zovemo ”Tašmajdan”, zatim ”Čupina Umka”, mesto starog groblja koje se nalazilo između crkve sv. Marka i Seizmološke stanice na današnjem Tašmajdanu, a takođe i prostor između crkve sv. Marka i današnjeg parlamenta, koje se u svoje vreme zvalo Batal xamija. Po priči, Sinan-paša je bio poturica, poreklom pravoslavni Srbin, a neki misle pravoslavni Arnautin, pa je u znak kajanja podigao Batal xamiju na mestu spaljivanja. Bilo je i predloga da se, kako ne znamo gde je tačno mesto, hram podigne u centru grada pored Kraljevskog dvora i Narodnog parlamenta.
Izabrano ili određeno mesto bilo je, po mome mišljenju, najbolje, jer je dominantno u Beogradu, i nalazi se u osovini glavne Ulice kralja Milana, odnosno, na glavnom beogradskom potezu od Kalemegdana, preko Terazija, Londona, Slavije do hrama sv. Save.
POSLE rata obnavlja se rad Društva početkom 1919. godine. S obzirom na izvršeno ujedinjenje i novonastale prilike, unete su neke izmene u pravila Društva, a 12. februara 1920. izabran je novi glavni odbor Društva.
Predsednik Odbora patrijarh Dimitrije, 1926. godine raspisuje jugoslovenski konkurs. Konkurs je, sa 22 prispela rada, uspeo.
Konkursna komisija je stekla ubeđenje da nijedan od prispelih radova nije zadovoljio u potpunosti i dao arhitektonsko rešenje, kako enterijera, tako i spoljašnje monumentalnosti... Ocenjivački sud odlučio je da se prva i treća nagrada nikom ne dodeljuju, a drugom nagradom nagrađen je rad arhitekte Bogdana Nestorovića sa 60.000 dinara.
Kako konkurs nije dodelio prvu nagradu u Društvu se otvara diskusija na koji način da se pristupi realizaciji projekta za hram. Dolaskom patrijarha Varnave, 1930. godine, na presto SPC, ubrzano se pristupa konačnoj odluci za izradu projekta. Patrijarh Varnava na sednici Odbora izjavljuje: ”Za izradu plana rešili smo da pozovemo priznate stručnjake koji će dati prototip za hram srpskog svetitelja. Hoćemo da bude u mermeru, reljefima, ukrasima, u mozaiku i freskama izložena sva naša istorija, život i događaji...”
Izbor je pao na profesora arh. Bogdana Nestorovića, (1901-1975) koji je dobio najvišu nagradu na konkursu i na profesora arh. Aleksandra Deroka (1894-1988). Spajajući ova dva vrsna i nadasve, po znanju i talentu, afirmisana arhitekta, težilo se nesporno da se na projektu dobije ogromno znanje profesora Nestorovića i likovni talenat profesora Deroka. Izbor nije mogao da bude bolji! NJima je priključen prof. inž. Vojislav Zađina (1888-1951), renomirani konstrukter. U isto vreme počinje preko štampe, preko sednica sekcija arhitekata Beograda velika diskusija za i protiv usvojene koncepcija, stila, načina raspisivanja konkursa itd.
(NASTAVLJA SE)