Domovina u srcu

PIŠE: Jovan NIKOLIĆ
MALO je poznato da je veliki srpski naučnik svetskog glasa Mihajlo Pupin bio jedan od najvećih srpskih dobrotvora. 1914. godine stvorio je **Fond Pijade Aleksić-Pupin**, u znak sećanja i zahvalnosti majci Pijadi, koja mu je omogućila da se školuje i uputi u svet u kojem je postigao ogromni naučni uspeh. Svake godine, sredstvima tog fonda, na svečanim Svetosavskim akademijama, nagrađivani su učenici koji su se isticali u književnosti, istoriji, ali i **guslarstvu sa pesmama koje je prikupio Vuk Stefanović Karadžić**, kako je Pupin precizirao u osnivačkom aktu Zadužbine...

Dvanaest godina kasnije, Pupin je osnovao fond koji je nazvao svojim imenom. Namenio ga je pomaganju crkveno-školskoj opštini u rodnom Idvoru, srpskom privrednom društvu **Privrednik** i đacima iz Vojvodine koji su učili poljoprivredne škole. Odobrenje da se osnuje fond potpisao je kralj Aleksandar Karađorđević.

Mihajlo Pupin osnovao je i zadužbinu pri Narodno-istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija **srpskih starina**. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara. Zadužbina je osnovana 1932. godine, a Pupinovom odlukom rukovođenje Zadužbinom povereno je Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka. Tim sredstvima pomognuto je izdavanje dela Vladimira R. Petkovića, više knjiga iz arheologije, monografija o manastiru Dečani i finansirana arheološka istraživanja 1936. godine.

VELIKI srpski dobrotvor rođen je u Idvoru 1858. godine. Odličnog đaka osnovne škole, otac Konstantin i majka Pijada poslali su u više razrede u Pančevo. Uočivši darovitog đaka, učitelji preporučuju da Mihajlu bude omogućeno studiranje u Pragu.

Posle nekoliko meseci boravka u Pragu, Mihajlo je shvatio da nije pronašao ono čemu je težio. Želeći da krene u potragu za znalcima elektriciteta, posebno sledbenicima američkog naučnika Franklina, mladić je doneo neobično hrabru odluku. Brodom **Vestfalija** krenuo je 1874. godine u Ameriku. Kao i svi emigranti iz Evrope, iskrcao se u NJujorku.

Položio je 1879. godine prijemni ispit za studije na Kolumbija koledžu. Uz odlične rezultate, ali mukotrpnu egzistenciju, Mihajlo Pupin je diplomirao 1883. godine. Odličnom studentu ponuđena je fakultetska stipendija za univerzitet u Kembridžu, u Velikoj Britaniji.

PUPIN je krenuo za Englesku ali je produžio ka kontinentu i stručno usavršavanje kasnije nastavio u Berlinu. Na tamošnjem univerzitetu je 1889.godine odbranio doktorsku disertaciju. Na Kolumbija koledž u NJujorku, kao što je i obećao na polasku, vratio se sa zvanjem doktora nauka i preuzeo katedru za matematiku.

Bio je profesor, ali i praktičar koji je znatan deo radnog dana provodio u laboratorijama pomerajući granice naučnih saznanja. Proslavio se izumima u telekomunikacijama, radio tehnici i radiologiji. Cenjeni naučnik imenovan je za predsednika Akademije nauka države NJujork i izabran za člana Nacionalne akademije Sjedinjenih Američkih Država.

Iako je najveće naučničke domete ostvario daleko od svoje zemlje, Mihailo Pupin je bio veliki patriota i rodoljub. Tokom Prvog svetskog rata, Pupin je u Americi organizovao dobrovoljce i agitovao za prikupljanje pomoći namenjene kneževinama Srbiji i Crnoj Gori. Posredstvom Crvenog krsta, poslao je pomoć vrednu 140 miliona dolara. Svojom ličnom imovinom garantovao je isplatu oružja obezbeđenog za srpsku vojsku pred presudne bojeve na Solunskom frontu. Zaslugom Mihaila Pupina, na Londonskoj konferenciji nakon rata, Kraljevini Jugoslaviji dodeljen je severni deo Benata, koji su velike sile planirale da podare Rumuniji. Pupin je učestvovao i na mirovnoj konferenciji održanoj u Parizu 1919. godine, braneći stavove i namere države u kojoj se najzad našao i njegov Idvor.

SUDBINA
BEOGRAD, kojem je mnogo podario svojim fondovima i zadužbinama, i rodni Idvor, Mihajlo Pupin poslednji put je posetio 1921. godine. Posle Drugog svetskog rata, kada su Pupinovi fondovi i zadužbine doživeli žalosnu sudbinu svih srpskih zadužbinarskih darova, iz sećanja pokolenja iščilila je ta, duboko humana i patriotska crta karaktera velikog naučnika. Pamti se po naučnim dometima, ali, nažalost, ne i po iskazanoj ljubavi prema svom narodu.
Nastavlja se