Golaći životima u istoriju

Piše: dr Miladin StevanoviĆ
ZEKA Buljubaša sa golaćima se smestio na desnom krilu šanca do Save, a do njega Petronije Šiša.
Bosanski vezir Derendelija i Sulejman-paša Skopljak, stari srpski krvopija, a sada komandant turske konjice, ovde su grupisali većinu turskih snaga iz Bosne i uporno nastojali da slome srpsku odbranu i prodru prema Šapcu.
Turci su imali i brojnu konjicu i artiljeriju, a bili su im pridodati i francuski artiljerci i inžinjerci, koji su Turke obučavali u rukovanju novim francuskim topovima i kopanju laguma za dizanje u vazduh ustaničkih utvrđenja.
Prvobitne čarke sa Turcima su se sa pristizanjem glavnih turskih snaga izrodile u danonoćne krvave borbe. Trajale su neprekidno 17 dana.
Uz strahovitu tutnjavu turske artiljerije, koja nije žalila municiju, smenjivali su se iz dana u dan napadi turske konjice i pešadije. U nekoliko navrata Turci su uspevali da prodru u pojedine delove šanca, ali su ih ustanici upornom odbranom i snažnim protivnapadima iz njih izbacivali.
Danonoćne borbe i veliki gubici su kopnili ustaničke snage, a pomoći nije bilo.
Videvši da i pored upornih napada neće lako moći da savladaju ustanike u šancu, Turci po nagovoru francuskih inženjerijskih oficira počeše da kopaju lagume, kako bi se što više približili šancu i barutom digli pojedine njihove delove u vazduh, a zatim kroz prolome pohrlili u šanac i iza leđa ustanika.
Da bi se zaštitili od ove nove opasnosti, ustanici su u mrklim noćima vršili prepade na Turke koji su čuvali ove lagume i kvarili ih. U ovome su se naročito isticali Zekini golaći, koji su na Turke vršili prepade u zoru kada su i zamoreni Turci spavali ili dremali i bez ispaljenog metka koljući ih jataganima i handžarima čistili lagume od Turaka i zatrpavali ih.
U ustaničkom šancu poče da se oseća i nedostatak municije, čija dopuna nikako nije dolazila, naglo zahladi i počeše da padaju danonoćne kiše, i što od neba što od podzemnih voda, ustanički šanac poče da se puni vodom.
U borbi da sačuvaju lagume, koje su ustanici noću kvarili i zatrpavali, Turci u njih isturiše jake snage, primakoše se toliko ustaničkom šancu da su se sa ustanicima preko grudobrana dohvatali sa kopljima, sabljama i jataganima, a ponekada čak i u koštac hvatali.
”Zasavica - prava kasapnica”, govorili su tih dana borci u šancu.
Videvši da se ne mogu nadati pomoći sa bilo koje strane, da su rezerve municije privedene kraju i da se dalji ostanak ovde može pretvoriti samo u klanicu preostalih boraca, starešine održaše sastanak i odlučiše da napuste Ravanj.
”Uzaludno je da se sada više gine. Treba se čuvati za bolja vremena”, govorili su Miloš Obrenović i ostale ustaničke starešine.
Zeka Buljubaša se protivio da se napuste ovi ustanički položaji, pa videvši da su preovladali oni koji su bili za to da se položaji napuste, uzviknu:
”Ako je tako braćo, vi idite i spasavajte sebe i svoje porodice. Ja i moji ljudi nemamo žene ni porodica - Sve što imamo to nam je Srbija. Samo preko nas mrtvih Turci je mogu opet uzeti. Vi se, braćo, spasavajte, a mi ćemo vam štititi odstupnicu i tu ostati do poslednjeg”...
Zeki se pridruži i starovlaški vojvoda Petronije Šiša.
Zeka i Šiša izjaviše da su se njihovi borci izjasnili svi do jednoga da ostaju na Ravnju. Starešine onda odlučiše da im se predaju sva preostala hrana i municija, a zatim u toku noći pokupi oružje i opremu i tiho izvuče iz šančeva prema Šapcu.
U toku naredne noći gotovo se isprazni šanac na Ravnju. Rastanak sa Zekinim i Šišinim borcima bio je više nego tužan.
U šancu su ostali da štite odstupnicu samo legendarni junaci Zeke Buljubaše i starovlaškog vojvode Petronija Šiše, njih oko 300. Priključiše im se Rudničani vojvoda Joksim Karamarković iz Lunjevice i Sava Žižović iz Gornjih Branatića, rešeni da Ravanj zadrže dok ustanička vojska ne izmakne iz šanca i spase se. Tu su svi slavno izginuli.
O boju na Ravnju, jedan letopisac (Milan Đ. Milićević, Kneževina Srbija) je zapisao:
”Boj se bio 17 dana bez prestanka. Tu su Srbi takvu vatru izeli i takvu muku imali, kakva dotad nije bila ni na jednom kraju Srbije...
I Turčin provali u šanac i postrada srpska vojska, ali izgibe i Turaka kojima se ni broja ne zna...
I tu pogibe hrabrih junaka, kakvih više majka neće roditi...”

SPOMENIK
ZAHVALNI narod Mačve je ovim borcima, kao i onima koji su sa ovog područja izginuli u oslobodilačkim ratovima srpskog naroda od 1912. do 1918. godine podigao u Ravnju 1925. godine velelepni spomenik, koji nas i danas podseća na njihove velike podvige i žrtve.
Slava im i hvala!
(KRAJ)