Ustanici kao vojska

Piše: dr Miladin Stevanović
SVOJIM oružanim akcijama i pokazanom ličnom hrabrošću i umeću, Stojan Čupić se neobično istakao u toku 1804. godine i postao nezvanični starešina mačvanskih ustanika. Krajem te godine, Karađorđe ga je postavio za mačvanskog vojvodu i ovlastio da sam bira i imenuje niže vojne starešine, što je i potvrđeno na skupštini ustaničkih starešina i knezova u Bogatiću.
NJegova je delatnost znatno proširena, pa je morao da potraži i pomoćnike za neposrednu zaštitu Mačve od Drine. Planirao je da bi jedan od tih pomoćnika mogao da bude Zeka Buljubaša, već oformljen i proveren ustanički starešina, hrabar i veoma umešan, koji je umeo da povede ljude, dobar poznavalac drinskih terena, pismen i poznavalac turskog jezika. On je bio sposoban da okuplja nove momke koji su svakodnevno pristizali iz Mačve, preko Drine i Save, da ih obuči za borbu i sa njima uspešno brani slobodnu ustaničku teritoriju u Mačvi.
Koristeći ovlašćenje koje je dobio od Karađorđa, on postavi Zeku za buljubašu na Drini i dade mu ovlašćenje da može oformiti svoj odred, što sa puno razumevanja prihvatiše ustaničke starešine i knezovi u Mačvi.

ZEKINI GOLAĆI
DA bi odgovorio postavljenom zadatku, Zeka smisli da oformi takvu jedinicu čiji ljudi pored hrabrosti i umešnosti neće biti vezani za određenu teritoriju i porodicu, a otuda i spremni na žrtvovanje i izvršenje svih mogućih zadataka u interesu otadžbine.
Otuda je on za svoje momke uzimao samo one koji nisu imali nikakve rodbine, porodice, niti ma kakve obaveze - mlade, smele i hrabre ljude, koji su bili vični svemu i spremni na izvršenje i najtežih zadataka. To su bili ljudi koje nije privlačio običan i miran život, već stalni pokret i akcija, ljudi koje život još od ranog detinjstva nije mazio, već ih stalno bacao od nemila do nedraga, ljudi koji su od Turaka mnoge nepravde i zla doživeli i puni strasne želje da se svete Turcima. Za njih život kakav su oni poznavali nije ništa predstavljao. Zbog svog spoljnjeg izgleda, bećarskog života, lišenosti obaveza i nemarnosti prema smrti, ustaničke vojvode, redovna vojska i narod prozvaše ih **Zekini golaći**.
U početku okupljanja ljudi oko Zeke, momci su bili bosi i goli, sa lošim oružjem ili bez njega, željni dobra zalogaja, lepa odela i oružja, da bi kasnije kroz mnogobrojne akcije i turski plen, postali najbolje obučena i obuvena ustanička vojska sa kićenim oružjem.
Pa, ipak, i pored odlučne volje za borbu, Zekinim golaćem nije mogao svako postati. Zeka je ljude koji su mu pristizali i javljali se u golaće podvrgavao nizu proba i ispita. U njegovom odredu je vladala čvrsta disciplina. Postavljeni zadatak se morao bez kolebanja izvršiti. Svaki golać je bio brat, a borba za slobodu - vrhovni životni cilj. Stečen plen je pripadao svima. Ranjeni drug se nije smeo ostaviti na milost i nemilost Turcima. Iznalaženja novih veština u ratovanju i posebna lukavstva da se neprijatelj iznanadno napadne, zbuni, zaskoči i pobedi, postali su osnovno pravilo ratne taktike i golaćke veštine u borbama.
Od tih i takvih ljudi popunjavao se iz dana u dan Zekin odred golaća. One, koji nisu mogli da ispune uslove i postanu golaći, Zeka je slao u bećarski odred Miloja Petrovića ili u redovne ustaničke jedinice.

MNOGOBROJNI I MOBILNI
TAKO je već u toku leta 1805. godine Zekin odred brojao do 150 ljudi, da bi na kraju godine narastao i do 300. Zeka je svoj odred organizovao po desetinama i četama, vične i oprobane borce postavljao je na njihova čela i za svoju bazu odabrao Parašnicu, gde su izgrađene mnogobrojne kolibe za smeštaj ljudi i uspostavljene kuhinje.
Parašnica je Zekinim golaćima služila kao veoma dobra baza i sklonište gde se moglo i prezimiti. Kolibe su podizane u neprolaznim ritovima i izdanima. Gradeći kolibe golaći su ih ušuškavali mahovinom, a pokrivali slalom i korom od drveta. Unutra su izgrađene zemljane peći, a drva je bilo u izobilju.
Kolibama se moglo prići samo sa jedne strane, nesigurnim i zamršenim putem kroz šumu, odakle su vrebale dobro zamaskirane straže, pa je prolaz prema njima za Turke predstavljao sigurnu propast i smrt.

BEZBEDNA DRINA
U TOKU proleća i leta 1805. godine Zekin odred golaća ostaje na Drini gde budno čuva Mačvu od upada Turaka i izvrši nekoliko uspešnih diverzija na turskoj teritoriji u Bosni, prodirući, čak, do Bijeljine i Subotišta.
Zekini golaći, uz pomoć ranije uspostavljenih javki u srpskim selima po Bosni, uspešno obavljaju obaveštajne zadatke prateći turske pripreme po Bosni, o čemu su redovno obaveštavani Stojan Čupić, Jakov Nenadović i Karađorđe. Nije bio redak slučaj da Karađorđe, koji je već bio čuo za podvige Zeke Buljubađe i njegovih golaća, zatraži i specijalne izveštaje od njega o stanju u turskoj pozadini u Bosni, a što je naročito bio slučaj pre boja na Ivankovcu kada je trebalo gro ustaničke vojske pomeriti prema Moravi.
Osnovni zadaci Zekinog odreda su postali čuvanje Drine i sprečavanje turskih upada u Mačvu, gerilski napadi na Turke u Bosni, kojima je trebalo demoralisati njihovu pozadinu i napadi na turske baze u okupljanju.
Pored ovoga, njegov odred je bio povezan da kao i sve druge operativne jedinice ustaničke vojske učestvuje u suzbijanju turskih upada i na drugim sektorima oslobođene teritorije, kao i da učestvuje u ofanzivnim dejstvima ustaničke vojske, na primer - upada u Bosnu preko Drine.
(Nastaviće se)