Milioni iza Broza

STANA Tomašević je na dužnost jugoslovenskog ambasadora u Oslu otputovala krajem 1963. godine. Tamošnje novine dočekale su je naslovima: “Dobro došli po drugi put u Norvešku”, aludirajući na jedan događaj iz 1944. godine. O tome je ona obaveštena iz pisma norveškog slikara Arnea Taraldsena, pristiglog na njenu adresu, u kojem je stajalo: “Veoma sam ponosan što je ambasador Jugoslavije u mojoj zemlji moj ratni drug, koji me je u danima zajedničke borbe protiv nemačkog okupatora inspirisao i u umetničkom stvaralaštvu”.
U pismu je, dalje, navedeno kako su engleski avioni, 1944. godine, nad Norveškom bacali letke sa Staninom fotografijom, u uniformi partizanke, pozivajući omladinu Evrope da sledi primer hrabre Titove omladinke. Taj letak je stigao u ruke boraca norveškog Pokreta otpora, pa i slikara Taraldsena koji je, inspirisan izgledom nepoznate devojke ratnika, kičicom napravljenom od sopstvene kose njen lik preneo na platno.
O nastanku te fotografije Staninom mlađem bratu Nebojši, diplomati, pričao je na večeri kod jugoslovenskog ambasadora u Londonu Vladimira Velebita, 1953. godine, Ficroj Meklejn, Čerčilov emisar u Titovom ratnom štabu:
- Ona je mnogo učinila da Britanci lepo misle o partizanima. Kad se još malo znalo o partizanima, poslali smo u Drvar vojnog fotografa DŽona Talbota, da snimi mlade partizane i partizanke koji su bili na Omladinskom kongresu, baš tada održavanom u Drvaru. Talbot je doneo mnogo fotografija, među njima i Stanine, koja je predsedavala tim skupom. Kad su naši oficiri ugledali njenu fotografiju, povikali su: “Ako ovako izgledaju jugoslovenski partizani, onda se odmah svi javljamo u dobrovoljce!”
Stana je izgledala kao za modnu pistu, a ne za surovi partizanski život. Tršave, sjajne kose, nasmejana, s belom kragnom preko lepo skrojenog kratkog, suknenog kaputa, u dugoj, širokoj suknji, a komandovala je vojnicima. Ta fotografija objavljena u svim novinama, obišla je svet i pokazala da partizani nisu nekakvi divljaci sa Balkana.

STANA - AMBASADOR MIRA
SA bratom Dušanom, Stana se rano priključila partizanima, preživela pakao Sutjeske, nemački desant na Drvar i bila prva žena koju je Tito postavio za komesara. Kraj rata dočekala je u Beogradu, iscrpljena i bolesna, tako da je izvesno vreme provela na bolničkom lečenju. Tu joj je, nečijom kobnom greškom, transfuzijom ubrizgana krv zaraženog davaoca, što će joj oštetiti jetru i dovesti do teškog oboljenja, od koga će prerano umreti, u leto 1983. godine.
Živeći u Beogradu, Stana je obavljala razne dužnosti. U Saveznom sekretarijatu za rad bila je zamenik sekretara Mome Markovića kad joj se, jednog običnog dana 1963. godine, dogodilo nešto neobično. Ovako je o tome pričala bratu Nebojši:
- Juče me je pozvao Tito na razgovor. Bio je raspoložen i opušten. “Znaš šta, Stano”, rekao je, “Norveška je naš veliki prijatelj. Pokazalo se to za vreme rata kad su njihovi pomogli naše ljude da prežive nemačke logore, hladnoću i glad, tamo, na samom severu. Kad budem otišao u posetu, želio bih da me, kao naš ambasador u toj zemlji, dočekaš - ti. Bila si prva žena komesar u ratu, zašto ne bi mogla da budeš i prva žena ambasador u miru. Mislim da bi to Norvežani pozdravili”.
U grupi kojoj je stavljeno u zadatak da realizuje inicijativu da se predsednik Tito predloži za dobitnika Nobelove nagrade za mir u 1973. godini, ulogu “oficira za vezu” imala je Stana Tomašević-Arnesen, u to vreme predsednik Odbora za spoljnu politiku Veća naroda Savezne skupštine. NJen izbor nije bio ni najmanje slučajan, pošto je svojevremeno, kao jugoslovenski ambasador u Norveškoj, u toj zemlji stekla mnogobrojne prijatelje, uživala zavidan ugled, da bi, napokon, postala i tamošnja snaha, udajom za norveškog sineastu kojeg je, po povratku u zemlju, dovela u Beograd.
Ona je, kako se govorilo, po zadatku često putovala u Oslo, pa i na samom isteku roka za podnošenje kandidature za dobijanje prestižnog priznanja. U razgovorima sa tamošnjim zvaničnicima i prijateljima svesrdno joj je, po sopstvenom priznanju, pomagao Drago Kunc, tadašnji ambasador Jugoslavije u Norveškoj i osoblje ambasade. O tome su neposredno obaveštavali “štab” u zemlji, s kojim su bili u stalnoj vezi.

POTPISI - NE, NIKAKO!
GOTOVO istoga časa, kad je odlučeno da se predsednik Tito kandiduje za Nobelovu nagradu, na svetlost dana izbio je jedan problem. U početku je ličio na manje značajan, čak i formalan, ali je vremenom eskalirao do neslućenih razmera. Radilo se, u stvari, o tome ko treba da stoji iza predloga za dodelu ovog visokog priznanja, ko će da potpiše papir o kome će se, kad za to bude vreme, odlučivati na adresi: “The Nobel Committee of the Storting of the Kongeriket Norge, Oslo”.
- Iza tog predloga stajaće dvadeset miliona Jugoslovena i ako bude potrebno, potpisaćemo svi! - uveren da je iznašao pravo rešenje za otklanjanje nastalog problema, povikao je jedan od učesnika prvih, razume se, od javnosti skrivenih skupova na tzv. federalnom nivou, upriličenih tim povodom.
Stvar, međutim, ni izbliza nije bila tako jednostavna. Masovna, tzv. plebiscitarna podrška pokrenutoj inicijativi, na koju je, bez sumnje, moglo da se računa, sa velikom verovatnoćom, čak, i po savetu osvedočenih prijatelja iz Norveške, nipošto ne bi bilo uputno za početak celog postupka.
- Samo to ne! - rekao je jedan od najuglednijih, pa i najuticajnijih među njima, kad mu se obratila Stana Tomašević, koja je tim povodom i otputovala u ovu skandinavsku zemlju. - Predsedniku Titu se, i inače, prebacuje da je totalitarista, pa bi milionska podrška njegovoj kandidaturi bila prvorazredna potvrda za takvu tvrdnju. Time bi on, u startu, svoje šanse da dobije nagradu, koja podrazumeva i slobodno, demokratsko izjašnjavanje ljudi, sveo na minimum.
Slične sugestije dolazile su i sa drugih strana, pa su i najvatrenije pristalice teze da se cela stvar podupre spiskovima, sa desetinama ili stotinama hiljada potpisa: radništva, seljaštva i poštene inteligencije, kako se tada govorilo, kasnije odustale od svog nauma. To je, dakle, otpalo, ali je briga ostala. U vazduhu je i dalje lebdelo ono neizbežno, a važno pitanje - ko? Koji bi to potpis bio dovoljan kao valjana potpora predlogu koji se podnosi, a respektibilan za one koji će o tome dati konačni sud?

PREDLAGAČ SAMO JEDAN
ŠTO se tiče uzansi Nobelove fondacije, tu su stvari bile do kraja jasne. Po njima, “kvalifikovani predlagači kandidata za prestižnu nagradu su članovi vlade, poslanici i funkcioneri parlamenta, zatim dosadašnji laureati, profesori univerziteta, i to samo iz oblasti prava, filozofije, istorije, a onda i međunarodne organizacije vezane za mir, ali kao kolektivi, ne i njihovi rukovodioci”.
Stana Tomašević je posle razgovora koje je vodila u Norveškoj, a po svom instinktu, kako je sama rekla, ostala pri stavu da bi predlog za nagradu trebalo da bude poduprt samo jednim potpisom, predsednika Savezne skupštine.
- Zna se da je u Jugoslaviji jednopartijski sistem i da je njegov eksponent savezni parlament - dodala je - pa potpis njegovog čelnog čoveka daje celoj stvari dovoljnu težinu. Tamo su nas, po ko zna koji put, upozoravali: molimo vas, budite skromni, nemojte preterivati sa brojem predloga, ne dozvolite da se stekne utisak kako je to rezultat direktive, a ne iskrenog ubeđenja.
- Ali, mi imamo i republike! - insistirao je Rato Dugonjić, potpredsednik Predsedništva Jugoslavije u svojstvu čelnika grupe za podršku ovoj inicijativi.
- Tačno je, imamo - uzvratila je Stana Tomašević. - Ja samo iznosim svoju dilemu. Čak i ne tvrdim da bi predlog sa više potpisa izazvao jako negativan efekat kod onih koji odlučuju o nagradi. Neka se, ako tako većina misli, ispod potpisa predsednika Skupštine nađu i potpisi svih predsednika veća, ali ne i da svako od njih šalje poseban predlog.
- Ali, kod nas je struktura Skupštine malo drugačija nego što je kod parlamenata u drugim zemljama i mi moramo da idemo sa više predlagača! - uporan je bio Dugonjić.
Na kraju je ispostavljen zaključak: neka se, što je moguće pre, sastanu predsednik Skupštine i predsednici veća, pa neka tu odluče hoće li predlog za Nobela ići sa jednim ili više potpisa.
Kad je preporučeni sastanak upriličen, na njemu je doneto kompromisno rešenje: predlagač će, ipak, biti samo jedan: predsednik Skupštine. Predsednici veća će tome pridodati svoju saglasnost.

POZIV KOD RANKOVIĆA
STANA je poverila bratu Nebojši kako veruje da je Aleksandar Ranković kumovao ovakvom predlogu. Jer, kad je sledećeg jutra došla na posao, telefonom ju je pozvao Rankovićev sekretar: “Drugarice Stano, drug Marko (Rankovićevo ratno ime - prim. aut.) želi da te vidi”.
- Odmah sam otišla kod njega - pričala je, dalje, Stana. - Znala sam da on, kao glavni kadrovik, učestvuje i u izboru svih naših predstavnika u inostranstvu. Osim kod Tita, svi oni, pred svoj odlazak, odlaze na razgovor kod druga Marka. Mene je dočekao srdačno, zagrlio me i rekao: “Hteo sam odmah da te vidim i čestitam ti, drugarice ambasador, mada to još zvanično nisi postala, dok i Norvežani ne potvrde. Siguran sam, međutim, da na to nećemo dugo čekati. Koji kralj ne bi želeo da ima mladu i zgodnu partizanku na svom dvoru?”
Ranković je na kraju ovog razgovora obećao Stani da će lično prirediti njen ispraćaj. To je i učinio.
(NASTAVLJA SE)