Bekstvo iz Srbije

Piše: prof. dr Radoš LJušić
ĐORĐE posle ženidbe nije dugo ostao u Srbiji. Najčešće se kao razlog za porodično preseljenje u Austriju navodi Đorđevo ubistvo Turčina pod Visom, na kragujevačkom drumu. Kada su Turci saznali da je to moglo učiniti samo **ono Vlaše koje služi kod Fazli baše**, njemu nije preostalo ništa drugo nego da beži u Austriju. Austrijska agitacija, čiji je cilj bio pridobijanje Srba za rat protiv Turske, nije čvrst motiv za seobu cele porodice.
Pouzdanije je kazivanje Topolca Đurđa Milojevića o Karađorđevoj porodici i zagoričkom čitluk-sahibiji, koje je zabeležio Vuk Karadžić. Turčin je jednog dana došao na svoj čitluk i tek oženjenog Đorđa poslao da mu kupuje jarčeve. Udaljivši budućeg vožda od kuće, ovim rečima obratio se Karađorđevoj majci:
- E, Marice! I ti se sačuva od mene i kćeri sačuva; ali snaju nećeš sačuvati - pa joj pruži dukat. - Na, uzmi to, pa Jelena doveče da spava sa mnom.
Karađorđe se u međuvremenu vratio i kad je čuo čitluk sahibijine reči, hteo je odmah puškom da ga ubije, ali ga je u tome sprečila majka. Kad je Turčin posvršavao svoje poslove ona mu je rekla, ispraćajući ga svom domu: **Dok mlada omiriše svoje cveće, pa će onda i tuđe.**
Ovim umirujućim rečima majka je privremeno spasavala sina i snaju. Da bi sprečio Turčina da ostvari **pravo prve bračne noći**, Đorđe se odlučio na bekstvo iz Srbije s celom porodicom i grupom seljana.
Prelazak u Srem dogodio se neposredno posle ženidbe.

OTAC ILI OČUH
KAD su savremenici, a potom i istoričari, pokušali da prikriju ili ublaže čin Karađorđevog oceubistva, nastala je zabuna oko imena njegovog oca.
Iz života vožda Karađorđa Petrovića pre 1804. godine dva su događaja u istoriografiji bila sporna, i oba su u neposrednoj vezi. NJih su voždovi savremenici, književnici i potonji biografi opisivali i tumačili na različite načine. Ni danas ne postoji usaglašeno mišljenje o tome da li je Đorđe Petrović imao samo oca ili očuha, i da li je izvršio oceubistvo ili očuhoubistvo.
Većina izvora pominje Petra kao oca vožda Karađorđa. Samo Petar Jokić, Jovan Hadžić, Dimitrije Tirol i Nikolaj P. Nadeždin koriste stariji oblik ovog imena - Petronije, kao ime oca, a ne očuha. Jovan Hadžić je u početku zvao Petrom Đorđevog oca, i u jednoj pesmi opevao je njegovo ubistvo, da bi na drugom mestu upotrebio ime Petronije. Činjenica da je Đorđe uzeo prezime Petrović ide u prilog tvrdnji da se njegov otac zvao Petar. Nije u suprotnosti s tim ni to da je ocu kršteno ime moglo biti Petronije, ali da ga je narod zvao Petrom, i da je nadimak preovladao. I njegov je sin poznatiji po nadimku Karađorđe (otud Karađorđevići), a ne po imenu Đorđe (Đorđevići).
U svim izvorima zabeleženo je da je Đorđe ubio oca, sem kod Sime Milutinovića Sarajlije, koji je tvrdio da mu je to bio očuh. Milutinović nije ostavio nikakav podatak o tome šta je bilo s njegovim ocem, samo je naveo da je Marica uzela drugog muža. U **Serbijanki** (1826) opevao je do pojedinosti očuhoubistvo. Sarajlijino pevanje poslužilo je kao osnova za narodno predanje, koje je zabeležio i usvojio Milenko Vukićević, a potom i istoriografija. U Vukovo doba su se još pripovedale razne priče o ovom događaju, pa se nije znalo **koje je prava istina**. Umesto da bude razjašnjeno, ovo pitanje je početkom ovog veka, usled dinastijskih obzira, još više zamršeno.
S jeseni 1785. ili prvih dana posle Uskrsa 1786. godine, neposredno po ženidbi, zbog ubistva Turčina i izbegavanja prava prve bračne noći, Đorđe je bio primoran da beži iz Srbije: s porodicom se uputio u Austriju. NJima se, beleže neki izvori, pridružilo još nekoliko familija iz zavičaja. Predvodio ih je Đorđe, šumskim stazama i bogazama, njemu već poznatim, da ih Turci ne bi opazili. Nikome nije padalo na pamet da će imati neprilika s osobom iz ovog zbega u pokretu. Svi su strepeli od turske potere, koju je za njima uputio Mula Husein, palanački spahija i čitluksahibija Zagorice. U poteri je bilo Srba, među njima i Đorđev stari svat, koji su se predano trudili da zametnu trag zbegu i tako mu omoguće odlazak na sever.

PUCANJ U - LEĐA
PETAR, već u godinama, sputan podaničkim životom, uobičajenom posledicom vekovnog robovanja, u strahu od turske potere i neizvesnosti koja ih je očekivala u susednoj državi, predomislio se u putu i predložio povratak u zavičaj. Moguće je da u početku nije znao pravu nameru zbegovođe i da je za nju saznao tek u putu. Odluka koju je doneo nije bila nimalo neobična. On je pripadao onom krugu ljudi koji su rajinski život na baštini pretpostavljali neizvesnosti seobe. Odgovornost za porodicu, s jedne, i neizvesnost, s druge strane, činili su da, kad su begunci zastali da se za trenutak odmore, Petrov unutrašnji nemir, koji je on dotad vešto skrivao, dosegne vrhunac. On tada ne samo da je otkazao poslušnost, već je pripretio da će ih odati Turcima. Strah od Turaka, još uvek dominantan u životu ondašnjeg srpskog sveta, unosio je nespokojstvo u Petrovu rajetinsku dušu.
NJegovim stavom, a posebno pretnjom da će ih odati, svi su bili zbunjeni, ponajviše predvodnik zbega. Prisebnost i odvažnost iskazala je, odmah samo Marica, kojoj nisu slučajno pridodali nadimak **katana**. Kad Đorđe nije uspeo da ubedi oca da ne napušta zbeg, Marica je stala pred njega i zaklela ga: **Đorđe, aram ti mleko moje koje si ti podojio iz ove sise, ako onoga psa ne ubiješ. Ubite ga da ne javlja Turcima za nas. Bolje da on jedan pogine, no 30 duša da padne u robstvo**. Odgovornost za ubistvo prihvatila je na sebe. Đorđe i Marica su dva puta molili i preklinjali Petra da ih ne napušta. Zanemeli članovi zbega netremice su gledali i slušali mučnu raspravu oca i sina podržavanog od majke:
**Povrati se, Gospodom me kumim,
Ne meraj me na zlo iskušenje.**
Ubeđivanje nije pomoglo, Petar im je okrenuo leđa. Dok se udaljavao od zbega, pogodilo ga je tane iz Đorđeve puške **toska**. Potom ga je dotukao jedan od momaka iz pratnje. Oceubistvo se desilo uvrh pustog Stojnika. Petar je sahranjen u obližnjoj Crvenoj jaruzi. Zbeg se, posle neuobičajene sahrane, bez sveštenika i opela, uputio prema Savi prolazeći kroz **Klještevicu, veliku planinu kao more**. Između Paleža i Umke prešli su Savu, uvereni da su se oslobodili ropstva.
Oceubistvo (1786/6), bratoubistvo (1806) i bekstvo iz Srbije (1813), tri su najteža momenta u Karađorđevom životu. Nemoguće je saznati koje su misli opsele njegov um od trenutka majčinog zaklinjanja do povlačenja oroza. Osim kletve, straha od Turaka, koji su im bili za petama, odgovornosti za sudbinu zbega, bitno je još Đorđevo uverenje da se bekstvom iz Turske sticala sloboda. To je bilo opšte uverenje Srba tokom tog i prethodnih vekova. Austrijska agitacija, vrlo aktivna, koja je Đorđu bila dobro poznata uoči izbijanja poslednjeg austrijsko-turskog rata, uticala je na nemirnog mladića da ostane postojan u sprovođenju odluke o bekstvu. U ovom tragičnom sukobu oseća se raskid između dva pokolenja, Petrovog, još uvek podaničkog, nespremnog za veća pregnuća, i Đorđevog, tek brušenog za kidanje ropskih odnosa. Zato verujemo da je u pravu Đorđev savremenik i memoarista Lazar Arsenijević Batalaka, koji je isticao da je **i samog oca žertvovao otečestvu**.

DALEKO OD ISTINE
TIME je Batalaka razrešio dilemu oko oceubistva. Ono je učinjeno radi viših ciljeva, a ne iz bilo kakvih niskih pobuda. Svi potonji pokušaji da se prikrije čin oceubistva ne samo da nisu uspevali da opravdaju Đorđa, već su ga **više sramotili**, primetio je Vuk. O tom činu u izvorima nalazimo sledeće podatke. Rodofinikin je pisao Prozorovskom 1808. godine da Karađorđe **ne krije da je svoga oca ubio iz puške svojom rukom**. Bantiš-Kamenski, koji je iste godine boravio u Srbiji, zabeležio je: **Starac uporno odbi molbu i sin beše prinuđen ubiti oca svoga**. Isto tvrdi i baron Dibič. Najviše možemo verovati arhimandritu manastira Blagoveštenja, Gligoriju Radojičiću, dobrom Karađorđevom prijatelju. On je odmah posle propasti Prvog ustanka pisao mitropolitu Stratimiroviću i beogradskom veziru i molio ih da ukažu milost srpskom narodu. Svu krivicu za protekle događaje bacio je na vožda, optuživši ga da je **svoga oca ubio, brata obesio**. Zašto je arhimandritov iskaz najpouzdaniji, videće se kasnije.
Oceubistvo beleže još Vuk i Ranke, Gaja Pantelić, Dimitrije Tirol, Lazar Arsenijević Batalaka, baron Dibič, Nikolaj P. Nadeždin. Blažu varijantu ovog čina - da je Đorđe naredio jednom od momaka da ubiju njegovog oca - ostavili su Janićije Đurić, Petar Jokić i Jovan Hadžić. Potom se otišlo korak dalje, tvrdnjom da je Petronije bio Đorđev očuh, čime se čin oceubistva isključivao i ovo preteško breme skidalo s osnivača dinastije. I očuhoubistvo ima dve varijante: da je izvršilac bio Đorđe i da je taj čin obavio njegov momak iz pratnje (u izvorima se pominje više imena toga lica). Blaži prekršaj očuhoubistva usvojio je Milenko Vukićević, a oštriji Vladimir Ćorović i Dragoslav Stanjaković.
Motiv Đorđevog oceubistva opevan je samo u crnogorskoj varijanti **Početka bune na dahije**. Ovde je motiv oceubistva drugačiji i daleko je od istine. Selim-muselim oteo je Đorđevu sestru, ali je on uspeo da je vrati od Turaka. Tom prilikom poginuo mu je brat Jovan, kojeg je uspeo da osveti. Selim se, bežeći pred Đorđem, sklonio u njegov dom, gde ga je domaćin Petar uzeo u zaštitu. Tri puta je Đorđe molio oca Petra da se ukloni s vrata, ali je domaćin ostajao uporan u nameri da u svojoj kući pruži zaštitu i osobi koja mu je otela ćerku. Uzaludno je bilo očevo ubeđivanje sina da mu Turci neće oprostiti Selimovo smaknuće. **Nogom mahnu ter salomi vrata; / Svome babu odsiječe glavu**, ali Selim, ipak, uspeva da umakne u Beograd. Dva naredna stiha, bolje nego išta drugo, oslikavaju osobine Turaka i Srba, tačnije Srba islamske i pravoslavne ispovesti:
**Turčin neće ako me ne može,
Srbin veli: **Da ako me neće!**
U kidanju ove tradicije narodni pevač s crnogorskih brda nalazio je opravdanje za Đorđevo oceubistvo.

VUKOVO TUMAČENJE
NAJBLIŽE je istini Vukovo tumačenje oceubistva. On je pravdao Petra, Đorđa i Maricu okolnostima u kojima se dogodila tragedija. Ubistvo je učinjeno bez predumišljaja, **u ljutini i iz ljubavi**, jer su tim činom spaseni stradanja od Turaka svi članovi zbega, uključujući tu i Petra. Sima Milutinović Sarajlija (**Jeste gnusno, ali neobhodno**), Dimitrije Bantiš-Kamenski i Gligorije Radojičić pravdali su ovaj čin nuždom. Time što se pokolebao, Petar je sam sebi presudio. Da li je uopšte bilo moguće sačuvati mu život? Potkazivanjem Turcima donosio je smrt sebi, porodici i celom zbegu; ili, u blažem slučaju, smrt predvodniku zbega i svim muškarcima, a ropstvo ženama i deci. Napuštanjem zbega dozvao je smrt. Đorđe je svojim postupkom sprečio Petra da postane izdajnik, poštedeo ga mučenja i ubistva od Turaka, a zbegu i porodici omogućio ostvarenje namere. Kolebljivost i strah vodili su Petra u smrt. Sinovljev pucanj u očeva leđa jeste punjac protiv straha i kolebljivosti. **Ovaj pucanj nagovestio je veliku promenu od podaničkih u buntovničke duše.**

(NASTAVIĆE SE)