Pastir u najmu

Piše: prof. dr Radoš LJUŠIĆ
Karađorđev otac Petar toliko je teško živeo da ni porez nije mogao da plati pa je tu obavezu preuzelo selo. Zapisano je da je seoski spahija videvši na novorođenčetu razna znamenja, Karađorđevoj majci posle porođaja, rekao: Vala, mlada, taj tvoj sin biće veliki junak i veliki čovek

NI danas ne raspolažemo sigurnim podacima o vremenu kada je rođen Đorđe Petrović, iako se o ovom problemu raspravljalo više puta.
U jednoj od poznatijih seoba srpskog naroda, pod predvodništvom patrijarha Arsenija IV Jovanovića Šakabente, doselili su se Karađorđevi preci, najverovatnije, sa hercegovačko-crnogrskih brda u Šumadiju. Ova seoba, kao što je i dotad bivalo, usledila je kao posledica austrijsko-turskog rata 1737-1739, u kojem su učestvovali Srbi. Pred naletom Turaka sklanjao se i Karađorđev deda Jovan, sa mnogobrojnom porodicom. On se, iz nepoznatih razloga, zadržao na području Srbije koju je između prethodnog i ovog rata, držala Austrija odvojivši se tako od matice izbeglica koja se uputila preko Save i Dunava. Ako se može verovati ovoj priči o preseljenju Karđorđevih predaka u vreme pomenute seobe, onda je ona obavljena s izvesnim zakašnjenjem, prouzrokovanim određenim teškoćama, koje su im onemogućile da se na vreme prebace na sever, preko reka, pre nego što je tu dospela turska vojska. Objasniti njihovo doseljavanje u Šumadiju posle ove seobe, kad se ni državna teritorija ni gospodar nisu menjali, ne bi bilo uverljivo.
Prema ustaljenom pravilu serhata, raja je najbolje živela u pograničnim pojasima. Zna se da je deo pobunjenika i učesnika Druge velike seobe ostao na području Beogradskog pašaluka, tek povraćenog od Turaka. Bilo je to poznato i Jovanu Rajiću, koji je zapisao: **Od naroda žele vesmi mnogii da siju stranu preiti hoteli, no il v Belgrade, ili po okrestnih predeleh osanovilisja**.
Kao i sve prethodne seobe, i ovu je pratila neizbežna kuga, koja je kod unezverenog naroda pojačavala već urođeni strah od prokletih Agarjana. NJu je uvećala Božja srdžba, jer se krajem te godine, kao naredne, osetilo **tresenie zemlji**: **Togda bist meždu narodom velika skorb, i tuga, i plač neutešna, i mnogi domovi opusteše od kuge**. Možda bi se i u ovim pojavama mogao naći uzrok seobi Karađorđevih predaka.

DATUM ROĐENJA
KARAĐORĐEV deda Jovan doselio se u Šumadiju sa sinovima Petrom i Mirkom i nastanio u Viševcu (Smederevska Jasenica). Petar se oženio Maricom, ćerkom Petra Živkovića iz Masloševa. Usled siromaštva, porodica je živela loše. Petar je zarađivao baveći se oko pčela u turskim kovanlucima, dok je Marica brinula o kući i radila teške poslove. Primorana da obavlja zemljodelske i druge radnje s konjima, ona se toliko izveštila u jahanju da su je prozvali Marica katana (konjanik).
Svi izvori se slažu da je Karađorđe rođen u Viševcu. Vukićević je utvrdio da je to bilo na Sv. Georgija (Đurđic) 3/14. novembra.
Lazar Arsenijević Batalaka, koji se svojski starao da sakupi što više činjenica o Karađorđu, nije zabeležio godinu njegova rođenja. U biografiji voždovoj on je izneo da je krajem 1814. mogao da ima šezdeset pet godina. Tako, dakle, saznajemo da je Karađorđe rođen krajem 1749, što bi bila najranija godina njegovog dolaska na svet.
Dugo se uzimalo da je najverovatnija godina njegovog rođenja ona koju je saopštio Janićije Đurić (Dimitrijević), 21. decembar 1752, odn. 1. januar 1753. NJu su prihvatili i Milan Đ. Milićević i Milenko Vukićević, koji je izmenio samo dan i mesec. Anta Protić je kazivao da je Crni Đorđe 1805. imao pedeset godina, da bi, prema tome, bio rođen 1755. Promenu je uneo Konstantin Nenadović, koji je tvrdio da je Karađorđe rođen 21. decembra 1762, odn. 1. januara 1763. godine. Kara Pavle Sretenović procenjivao je vožda 1814. kao osobu u dobi od pedeset godina, iz čega proističe da je ugledao svet 1764. Prema kazivanju Gaje Pantelića, voždovo rođenje trebalo bi smestiti u 1766. godinu. Karađorđevi savremenici navodili su još 1756, 1760, 1761. i 1767. kao godinu njegova rođenja. Prilično uverljiv podatak izneo je Dušan Pantelić, koji je u jednom frajkorskom spisku pronašao Georgija Petrovića, oženjenog devetnaestogodišnjaka. Na osnovu toga izračunao je da je rođen 1768. godine. Ovaj podatak potvrđuje D. N. Bantiš-Kamenski, koji je zabeležio da vožd 1808. nije imao više od četrdeset godina.
Istoričari su, u zavisnosti od novih istraživanja, i odbacivali i potvrđivali ponuđena rešenja. Tako je Vladimir Ćorović u početku usvojio 1752, a potom 1768. godinu. Drugu godinu usvojili su Gojko Desnica i Vladimir Stojančević. Oprezni Vuk i Ranke naveli su da je Đorđe Petrović rođen između 1760. i 1770. Posle svih polemika i prepirki, i tako različitih podataka, Dragoslav Stranjaković je, kao Vuk i Ranke, izneo da je vožda rođen šezdesetih godina 18. veka. Ondašnji nemački i ruski časopisi navodili su 1770. kao godinu voždova rođenja. Ovo je najkasnija godina koju nalazimo u izvorima o rođenju Đorđa Petrovića.
Istoričar se i danas nalazi pred teškoćama izazvanim pomanjkanjem pisanih dokumenata prvog reda o godini Karađorđeva rođenja. Nije bez značaja i to kako je njegova pojava, pre svega spoljašnji izgled, mogla kod savremenika da izazove drastične razlike u proceni njegove starosti, odnosno da se godina rođenja proteže od 1749. do 1770, punu dvadeset jednu godinu! Batalaka je, videli smo, tvrdio da je on krajem 1814. imao šezdeset pet; Svinjin, koji se s njim sreo naredne godine, pisao je da je upoznao pedesetpetogodišnjaka, a Kara Pavle Sretenović pedesetogodišnjaka! Tada je vožd bio **sav sed** i tek od 1817. godine, od boravka u Petrogradu, dao je **ovraniti** kosu i brkove. Dakle, farbanje nije moglo da utiče na savremenike pri određivanju njegovih godina. Po svemu sudeći, na odmeravanje njegove starosti bitan utisak ostavljalo je njegovo raspoloženje, koje se kretalo od duboke depresije do duševnog spokojstva, od patnje do radosti.

MESEC NA GRUDIMA
ZANIMLJIVO je da je u očima bliskih savremenika, Batalake i Đurića, izgledao kao starija, u porodičnoj tradiciji srednje dobi, a kod beležnika jedinog pouzdanog pisanog izvora kao mlađa osoba.
Ne zna se tačno ni kada je rođena njegova supruga Jelena. Austrijske vlasti izdale su joj pasoš 1813. i navele da joj je tada bilo četrdeset osam, iz čega proizlazi da je rođena 1765. godine. **Novine srbske** zabeležile su da je umrla 28. januara/9. februara 1842, u sedamdesetoj godini. Prema ovom izvoru, ona je rođena 1771. godine.
Kad bismo poklonili poverenje austrijskim pisanim izvorima, ispalo bi da je Jelena (1765) bila starija od Karađorđa (1768), što je malo verovatno. U ovom slučaju, kad nijedan podatak nije sasvim pouzdan, prednost dajemo porodičnoj tradiciji: Đorđe Petrović je, najverovatnije - rođen 3/14. novembra 1762. godine.
Ime svetitelja po kome je dete dobilo ime, kao da je nagoveštavalo da će Đorđev život biti mučenički. To je, nesumnjivo, uticalo, još tokom ustanka, a pogotovu posle ubistva, da nastane nekoliko legendi sa nebeskim i ljudskim znamenjima pri njegovom rođenju. Zabeleženo je, tako, da se neobična svetlost pojavila na nebu u trenutku njegovog rođenja, da je imao krilca pod pazuhom i da je majka ugledala na njegovim grudima mesec. Pomenuto islamsko znamenje i prisustvo Turčina seoskog spahije, njegovom dolasku na svet, što beleže svi memoaristi, trebalo je da nagovesti buduće znamenite događaje. Zapisane su reči Turčinove upućene njegovoj majci posle rođenja i darivanja deteta: **Vala, mlada, taj tvoj sin biće veliki junak i veliki čovek!**
Da sve ovo nije legenda, teško bi bilo dati objašnjenje kako se to seoski spahija našao na konačištu baš u Petrovoj kući, jednoj od najsiromašnijih u Viševcu. Ondašnje kuće, čak i imućnijih domaćina, nisu bile ništa drugo od proste drvene kolibe s jednom prostorijom, uz nekoliko dvorišnih objekata - vajat, mlekara, koš i ambar. Na jednom od viševačkih proplanaka, obraslih šumom, bili su smešteni pomenuti objekti Petrove inokosne porodice, ukoliko ih je sve imala, zbog svog tankog stanja. Potonje seljakanje po obližnjim mestima uverava istoričare da im je baština bila slaba, ili nikakva.

TALIR ZA SRNU
TURSKI feudalni sistem nije nikakvim strogim normama privezivao seljaka za baštinu. Pokretljivost raje, koja se ogleda u čestim promenama spahija, može se pratiti i na primeru Karađorđevog oca Petra. On se iz Viševca, sa ženom i decom, Đorđem i Maricom, preselio u Mramorac, potom u Žabare i Zagoricu. Tu su toliko teško živeli da nisu bili u stanju ni porez da plaćaju, pa je ovu obavezu preuzelo selo. Petar je, potom, odlučio da služi Mula Huseina iz Palanke, pa se starao oko njegovih pčela na konavluku u Zagoricu. Đorđe je tada već dovoljno odrastao pa je mogao da ide u najam. On je kao pastir čuvao stoku gazde Novaka iz Žabara, a zatim Fazli-baše, palanačkog kesadžije, i Boška iz Vrbice. Ovo se zbivalo neko leto pre i tokom 1780. godine. Mada se ne mogu isključiti nesporazumi i sukobi Petra i Đorđa sa spahijama ili drugim turcima, osnovni razlog njihovog seljenja bio je ekonomske prirode. Uboga, a već mnogobrojna Petrova porodica kao da je na konavluku u Zagorici našla pristojnije boravište. U međuvremenu Petar i Marica dobili su još Marka, Marinka, Milicu i Milovana.
Kratka priča, koju je zapisao marljivi Milan Milićević, o poslušnosti Đorđa prema Turcima, mogla bi se udenuti u ovo vreme. Tada je to bila sasvim uobičajena pojava. Naš svet, pa i Đorđe Petrović, više su služili Turke nego što su ispoljavali nepokornost. Stoga su priče o tome kako je Crni Đorđe lako ubijao Turke, nastale u toku i posle ustanka, kad je već očišćen iz srpskih duša podanički talog. Priča Milićevićeva je prosta i nimalo neobična. Topolski spahija, koji je živeo u Kragujevcu, poručio je da mu naš junak odnese ubijenu srnu. Đorđe je sakupio društvo, ulovio srnu i odneo spahiji u Kragujevac. Za uslugu dobio je talir, i, nesumnjivo, kao i svaki maldić, bio je zadovoljan. Priča nimalo viteška za potonjeg najvećeg heroja srpskog.
Porodično stanje delimično se popravilo pošto je i Đorđe, privređivao služeći kod bogatijih Srba i sumnjivih Turaka. On se već nalazio u godinama za ženidbu. O njegovoj ženidbi sa Jelenom Jovanović iz Masloševa u predanju ima dosta neistina. Čini se da je najbliža istini, i ovaj put, porodična tradicija, koju je Isidor Stojanović zabeležio od kneza Aleksandra Karađorđevića. Petar je prosio Jelenu za Đorđa, ali je bio odbijen, a razlog tome moglo je biti samo njihovo porodično siromaštvo. Jelenini roditelji bili su imućniji od Đorđevih, mada je priča o njenom ocu kao jaseničkom obor-knezu malo verovatna. Ono što nije mogao da dobije načinom koji su određivali običaji, Đorđe je ostvario otmicom. Zapažena je već tada njegova pokretljivost - pomalo je i hajdukovo - pa je ugrabio priliku te Jelenu **iz Jagnjila oteo i odveo doma, kad je jednom došla s kotlovima na vodu**. To se moglo desiti u jesen 1785, a najkasnije 1786. godine.

(NASTAVLJA SE)