Paraga svedoči protiv Srba

Vođa militantne šovinističke Stranke prava zaboravio na angažovanje Dobrice Ćosića oko njegovog oslobođenja iz zatvora, i stao na albansku stranu. Budući vođa hvatske garde crnokošuljaša kovao hrvatsko-albansko bratstvo u borbi protiv Srba

18. mart 1987.

Služba državne bezbednosti Hrvatske obaveštava službe državne bezbednosti SFRJ i Srbije: "Primjenom mjere TKPP došli smo u posjed kopija predstavke Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja iz Beograda koja je naslovljena na Predsjedništvo SRH si republičkog javnog tužioca SRH, a koji je u ime Odbora potpisao Dobrica Ćosić...

"Proces protiv Dobroslava Parage već sada ima uznemirujuća obeležja suđenja čiji je cilj kažnjavanje i zastrašivanje političkih neistomišljenika... Najzad ostavljajući po strani političke, pa čak i pravne aspekte ovog slučaja - elementarni obziri čovečnosti nalažu da se čovek koji je robijao od svoje 19. do 24. godine ne podvrgava represiji zato što u javnosti iznosi svoje uspomene sa robije", piše Ćosić."

("Slučaj" Dobroslava Parage - vođe najmilitantnije i najšovinističkije Stranke prava, a u ratu protiv Srba od 1991. vođe jurišnih odreda NOP-a - zaslužuje moj komentar povodom ove i nekoliko drugih depeša SDB Hrvatske jugoslovenskoj i srpskoj SDB, koje ne objavljujem u ovim Zapisima.)

Naime, taj Dobroslav Paraga iz Zagreba osuđen je na zatvorsku kaznu zbog prikupljanja potpisa za neki politički protest upućen hrvatskim vlastima. Zaboravio sam sadržaj te neuspele peticije, koja, koliko se sećam, nije ni stigla na svoju adresu, jer je njen poštar Paraga, ne znam da li je bio i njen inicijator, uhapšen. Bila je to velika moralna bruka za desetak hrvatskih uglednika - akademika i pisaca, koji su porekli voje potpise, a borbenog Hrvata, studenta, optužili i oterali u zatvor.

Pismo Mamuli

Paragin otac, zagrebački advokat, zatražio je od mene pomoć za oslobađanje sina iz zatvora, a kasnije i za zaštitu od surovosti u vojnom zatvoru. Potresen patnjom i sudbinom tog mladića iz Zagreba, pisao sam admiralu Mamuli i molio ga za human postupak prema vojniku i studentu Paragi. To je učinio i Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja, čije sam pismo ja potpisao. Paragin otac mi je pismom zahvalio, rekavši da sam njegovom sinu "spasao život". Toliku zahvalnost, svakako, nisam zaslužio.

Kada je taj hrvatski fanatik izašao iz zatvora, napisao je knjigu o svojim stradanjima na robiji, pa mu je zbog te knjige ponovo suđeno. Naš beogradski Odbor, tim povodom, ponovo je protestovao u ime slobode govora.

Posle te afere, Paraga se preselio u LJubljanu i odatle se borio za svoju samostalnu i "veliku Hrvatsku", a ja sam molio slovenačkog predsednika Stanovnika da mu Slovenija izda pasoš, koji mu je slovenačka Udba uskratila. Predsednik Stanovnik je uvažio moju molbu i Paraga je dobio pasoš i mogućnost da otputuje u inostranstvo.

Na raspravi o Kosovu i Metohiji pred komisijom Kongresa i Senata SAD, održanoj u proleće 1990. godine, kao albanski svedok protiv Srba pojavio se Dobroslav Paraga. Ja sam tada predvodio srpsku delegaciju, koju su činili profesor Radoslav Stojanović i advokat Slobodan Vučković, a koja je, zajedno sa predstavnicima Srpske pravoslavne crkve, na čijem čelu je bio vladika raško-prizrenski Pavle, sada patrijarh, o kosovskoj krizi iznosila svoje stavove kongresmenima i odgovarala na njihoa pitanja. Albanska delegacija je bila reprezentativna. Predvodili su je Ibrahi Rugova i Rexep Ćosja, s albanskim lobistom, kongresmenom Diogardijem, koga je pratila jedna ogromna i opasna psina. Američki kongresmeni su nas saslušavali da bi utvrdili da Srbi na Kosovu i Metohiji proganjaju Albance. Pročitali smo pripremljene tekstove i potom odgovarali na pitanja te američke porote. Sedeli smo u prvim klupama, kao optuženici i neprijatelji. Ja sam učinio gest građanske uljudnosti: prišao sam Ćosji i Rugovi i pozdravio ih kao svoje sugrađane. Rukovali smo se bez srdačnosti.

Na tom saslušanju pred Komisijom za ljudska prava američkog Kongresa najteži udarac zadao mi je Dobroslav Paraga. Zaprepastio sam se kad su ga prozvali. On se odnekud pojavio, prošao pored mene ne pozdravivši me i hrvatski zdušno napao Srbe zbog progona i zločina nad Albancima. Helen Delić-Bentli, član kongresne komisije, nije do kraja izdražala "demokratsku" i "humanističku" odbranu Albanaca Dobroslava Parage, zašta je svakako bio dobro plaćen i doveden iz Zagreba, pa ga je prekinula pitanjem:

"Gospodine Paraga, da li je Dobrica Ćosić i vas branio kada vas je hrvatski sud osudio kao neprijatelja komunizma?"

"Jeste, branio me je."

"Vaše svedočenje je završeno, gospodine Paraga. Možete ići."

Veliki Hrvat, budući vođa hrvatske garde crnokošuljaša, ubica Srba, pogruženo je prošao pored mene. I on je, kao i svi eminentni Hrvati, komunisti i antikomunisti, kovao hrvatsko albansko bratstvo u borbi protiv Srba, bratstvo koje će trajati sve dok Albanci ne osvoje Istru. A to će se do kraja 21. veka sigurno dogoditi.

Keljmendi žrtva šovinizma

10. septembar 1987.

Predsedniku Predsedništva SFR Jugoslavije, drugu Lazaru Mojsovu

Poštovani druže Predsedniče,

U Novigradu, gde sam na odmoru, pročitao sam danas u "Politici" i drugim novinama o "antinacionalističkim" postupcima prema porodici ubice vojnika u paraćinskoj kasarni, Aziza Keljmendija iz Dušanova kod Prizrena. Pretpostavljam da si i Ti o tome, takođe obavešten. Verujem da je i Tebe zaprepastio taj događaj.

Tim povodom uzimam slobodu da Ti sa istarske obale rukom napišem pismo i apelujem na Tebe da, koristeći ustavna prava, od državnog terora - postupaka i namera prizrenskog SUBNOR-a, SUP-a, vlasti i društvenih organizacija, zaštitiš porodicu ubice Aziza Keljmendija. Progoni i bojkoti Keljmendijevih u Dušanovu (kao i slični postupci u "kosovskoj diferencijaciji"), odmazde i gaženja osnovnih ljudskih prava članovima porodice Aziza Keljmendija, nemaju samo varvarski karakter. Oni imaju provokatorski cilj po onoj kobnoj i najšire iskorišćavanoj metodi prištinskih "revolucionara"

- za nacionalističke istupe i prestupe sudila se školska omladina, terane su u apsu i na robiju stotine mladića i devojaka, zbog čega su oni i njihove porodice postali krvni neprijatelji srpskog naroda i Jugoslavije, dok njihovim učiteljima i profesorima, političkim i ideološkim vođama, koji su se ugnezdili u partijskim i državnim rukovodstvima, policijskim, sudskim i prosvetnim ustanovama, kao što ti je dobro poznato, nije, zaista, "falila ni dlaka s glave". I odmazda, koja se vrši i namerava da izvrši nad Keljmendijevima, izaziva jezu, jer se i tom odmazdom, uistinu, obznanjuje i provocira međunacionalni rat u Jugoslaviji i njena varvarizacija. Nesrećni ubica Aziz Keljmendi nije žrtva svoje porodice; on je žrtva albanskih šovinističkih ideologa iz vladajućeg birokratskog begovata u Prištini, kao i njihovih štićenika i saradnika u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Novom Sadu, Sarajevu, Titogradu i Skoplju. Tragedija u paraćinskoj kasarni decenijama je ideološki, moralno i psihološki pripremana u ovoj zemlji; rafali u paraćinskoj kasarni samo su nastavak tragedije srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, koja je prouzrokovana naopakom, u biti antisrpskom i antijugoslovenskom nacionalnom politikom vođstva Saveza komunista Jugoslavije i birokratsko-nacionalističkih oligarhija u republikama, dakle, svih vas koji ste tu politiku utvrdili i Ustavom iz 1974. godine, a koju uporno nastavljate.

Nije potrebna veća politička pamet pa da se uvidi: sa dosadašnjom politikom, Jugoslavijom će neminovno i sve češće odjekivati rafali keljmendijevskih očajnika. Od njihovih kuršuma stradaće najviše nevini, ali nećete biti zaštićeni ni svi vi, koji tako uporno i neodgovorno vladate ovom upropašćenom zemljom. Ja, Lazare Mojsov, verujem da Ti imaš pameti i savesti da shvatiš: bez nasilja i krvi, ne može se duže održati postojeći državni, društveni i ekonomski poredak Jugoslavije. Ne priliči Tvom iskustvu i razumevanju istorije da se nadaš da ćeš prestankom mandata biti oslobođen odgovornosti za propast Jugoslavije i partizanske revolucije njenih naroda, propast s kojom neminovno propada i Tvoj makedonski narod koji Ti je omogućio i fascinantnu političku karijeru. Tvoju odgovornost uvećava i činjenica da si Ti bio predsednik Saveza komunista Jugoslavije 1981. godine kada je izbila velikoalbanska pobuna u Prištini, a Ti si njene podstrekače, ako me pamćenje ne vara, označio u inostranim silama, neprijateljski raspoloženim prema Jugoslaviji. Ti si bio predsednik SKJ, dakle, politički najodgovorniji čovek u zemlji, kada ni rukovodstvo SKJ, ni Predsedništvo SFRJ, ni Savezno izvršno veće, nisu ispoljili volju i moralno-političku odgovornost da na istinitom viđenju kosovskih zbivanja, njihovih uzroka i posledica, preduzmu odgovarajuće mere. Takvim odnosom prema albanskoj pobuni 1981. godine, kao i celokupnom politikom prema Kosovu i Metohiji od rata pa do ovoga časa, političko rukovodstvo Jugoslavije participiralo je u potonjim događajima kojima se ostvarilo "etnički čisto Kosovo", dokončavao progon srpskog naroda sa Kosova i Metohije, dograđivala i potvrđivala albanska država na jugoslovenskoj teritoriji, a rafalima u paraćinskoj kasarni najavile nove i nesagledne nesreće.

(NASTAVLJA SE)