Odlazak Leke Rankovića

Teško poraženi su veliki socijalni ideali - pravda, bratstvo, jednakost, poraženi su samim pokušajem njihovog ostvarivanja revolucionarnom i radikalnom promenom sveta. Tako su u ime dobra počinjena i nesagledna zla, a umesto slobode ustanovljena je tiranija. Poražene su sve radikalne ideologije, možda najviše one s najvećim namerama. Oni koji su silom hteli da budu spasioci i oslobodioci sveta, ljudima i narodima verovatno nisu učinili manje zla od onih koji su ih eksploatisali i potčinjavali. Ostaju nam, dakle, sumnja i napor za međusobno razumevanje kao osnove mira i napretka. Razumevanje nije neprotivljenje zlu i neslobodi; razumevanje je, pre svega, odricanje od sile i vera u snagu argumenata; razumevanje je prevazilaženje mržnje i odricanje od laži; razumevanje je svest o mogućnostima proširenja ljudske sudbine, vera u više ljudske mogućnosti i više oblike stvaranja. Razumevanje treba da nas vodi univerzalnom pluralizmu, socijalno-političkom i individualno-stvaralačkom. Razumevanje je svest o vrednosti razlika i sloboda nastajanja razlika...

Kami ubedljivo tvrdi da se "ne može govoriti istina, ako se mržnja ne nadomesti razumevanjem", i dodaje da razumevanje "nema ništa zajedničko sa neutralnošću".

Našem dobu najviše nedostaje razumevanje drugog i hrabrost za istinu o sebi. Nadživeće nas onaj ko se odrekne pobede svoga; onaj ko prihvati rizik razumevanja drugog i svog postojanja s njim.

18. AVGUST 1983.

U Dubrovniku je umro Aleksandar Ranković Marko. Tragičan heroj srpskog boljševizma. Najznačajniji srpski komunista Titove epohe. Istinski odan Komunističkoj partiji i Titu. Spreman na lično žrtvovanje za svoju veru, iz ubeđenja je žrtvovao i druge. U Komunističkoj partiji bio je uzorno pravdoljubiv, u ličnom životu častan, spreman da razume i ono što ne voli. Na dužnostima koje je obavljao u antifašističkom ratu, partizanskoj revoluciji i komunističkoj vlasti, stekao je velike zasluge za pobede i uspehe, ali i velike odgovornosti za poraze. Uz Tita i Kardelja, snosi najveću odgovornost za revolucionarni teror nad seljaštvom, a osobito za osnivanje logora i stanje u njima. Goli otok, Sveti Grgur, Bileća i drugi logori bili su sadistička mučilišta za pristalice Informbiroa i žrtve Udbe. Za režim u tim logorima nikad i niko ne može osloboditi krivce i Aleksandra Rankovića, tadašnjeg potpredsednika Savezne vlade, ministra Unutrašnjih poslova i šefa Udbe.

Zbog razboritog, zdravorazumskog otpora dezintegraciji Jugoslavije, kardeljevskom nacionalizmu, antijugoslovenstvu i antisrpstvu, početkom šezdesetih godina Ranković je doživeo da ga njegov vođa likvidira u jednoj od svojih najsramnijih političkih afera. Aleksandrom Rankovićem baviće se istoričari ovog doba s pažnjom koju će posvećivati najužem krugu Titovih saradnika i sudbini srpskog naroda u Drugom svetskom ratu i titoističkom socijalizmu.

Ranković me je više puta zaštitio od Udbe. Imao je razumevanja za ideje koje sam zastupao u kulturi i društvu. Posle njegovog pada, održavali smo povremene prijateljske odnose. Od njega sam saznao mnoge tajne, ali sam se najvećih nepromišljeno odrekao. Krajem juna ove godine, dovezao ga je do moje kuće njegov sin Slobodan i pozvao me da izađem na ulicu. Ranković je izašao iz automobila i tiho rekao:

"Želim da ti poverim tajne koje u Jugoslaviji zna samo još jedan čovek. A neke znam samo ja. Sloba će da nas odveze u Draževac, tamo ću te odvesti na mesto gde nas niko ne može prisluškivati. Ostaćemo čitav dan, ispričaću ti stvari koje ti treba da znaš. Sedmog jula idem u Dubrovnik. Dotle treba da obavimo taj razgovor."

"Ovih dana sam mnogo zauzet", rekao sam. "Ajde da to odložimo do tvog povratka iz Dubrovnika. Kada se vraćaš u Beograd?"

"Krajem avgusta."

"Čim se vratiš, pozovi me da idemo u Draževac."

Saglasio se.

On ode u Dubrovnik, ja kasnije u Primošten.

A juče je umro Aleksandar Ranković i odneo u grob tajne koje je želeo meni da poveri.

Jova, Tasa i ja posvetismo dan i noć Aleksandru Rankoviću, razmišljajući o njegovoj sudbini, koja je i naša, srpska. Zabludna i tragična.

ATENTAT NA PAVELIĆA

SEPTEMBAR 1983.

Kaže mi Slobodan da je Ranković najstrože zabranio likvidaciju političkih emigranata i neprijatelja Jugoslavije u inostranstvu, što je kasnije Udba činila pod komandom Herljevića i Dolanca. Ranković je dozvolio samo atentat na ustaškog vođu Antu Pavelića. A u Pavelića je pucao neki četnik Jovović, Crnogorac, koji je 1941. bio u partizanima, pa je zbog ubistva rođaka pobegao u četnike i tamo postao komandant bataljona. Taj Jovović se prijavio našoj ambasadi u Argentini i za atentat potražio revolver kalibra 9,65 sa zatrovanim mecima. Jugoslovenske diplomate, sumnjajući da je Jovović provokator, odbili su da učestvuju u pripremi atentata. Jovović je s revolverom kalibra 7,65 sačekao Pavelića na autobuskoj stanici u blizini njegovog stana i pucao mu s leđa u vrat. Metak je Paveliću okrznuo kičmu i on je ostao paralizovan, pa je avionom prenet u Španiju, na lečenje. Bio je šećeraš, pa mu rana nije zarasla.

Od te rane je umro posle nekoliko meseci. A Jovovića je ranio u nogu Pavelićev telohranitelj, ali je on uspeo da pobegne. Argentinska policija ga nije ozbiljnije gonila.

Ustaškog zlikovca je ubio Srbin koji je bio i partizan i četnik. To jeste nacionalna osveta.

5. JANUAR 1984.

Saznali smo da je premijera "Kolubarske bitke" u Nišu održana onog dana kada je i zakazana. Upravnik niškog pozorišta je slagao Mihiza da je odložena i tako sprečio naš dolazak na predstavu. On je, bez sumnje, primoran na takvu laž. Niška publika se uvredila što nisam došao na predstavu. Ne mogu da pristanem na to da mi zabrane da gledam svoju dramu u pozorištu. Napisaću pisma Centralnom komitetu Srbije i nagaraviti im lice. U njihovom samoupravnom socijalizmu, kada se ne zabrani knjiga, zabrani se čovek koji je knjigu napisao!

Šta još neću doživeti u ovoj truloj i pokvarenoj titovini!

PROTESTNO PISMO DOLANCU

30. APRIL 1984.

Javio mi je Nebojša da je Radomir Radović, tehničar, borac za nezavisni sindikat, jedan od onih 28 uhapšenih na Đilasovom predavanju, u svojoj vikendici kod Obrenovca nađen mrtav! Samoubistvo ili policijsko ubistvo? To ne može da ostane nerazjašnjeno. Na represiju i zločine vlasti moramo odgovoriti otporom.

Dogovorili smo se da uputimo protestno pismo egzekutoru titoizma, šefu policije, Stanetu Dolancu. Primio sam obavezu da angažujem nekoliko akademika da potpišu protest.

Titoizam se brani lažima i nasiljem. Postojeća kriza poretka mora da se radikalizuje. I njihovim nasiljem i našim otporom.

Napisao sam Dolancu protestnu peticiju. A zbog hapšenja 28 mladih intelektualaca Mihajlo Marković, LJuba Tadić, Sveta Stojanović i ja uputili smo protestno pismo i predsedniku Predsedništva SFRJ.

Uhapšen je Vojislav Šešelj iz Sarajeva. Sarajevske novine napale su mene, LJubu, Mihaila i Zagu kao one "koji stoje iza Šešelja". On je, tobože, naše oružje. Šešelj štrajkuje glađu.

Sprema se proces beogradskoj opoziciji, Birokratija je spremna da sačuva vlast po svaku cenu; odlučila je da otera na robiju najhrabrije i najnezaštićenije opozicionare, mlade ljude.

Nespokojan sam. Osećam moralnu odgovornost za stradanja svih tih mladih ljudi. Ne znam kako da im pomognem. Muči me ta nemoć. Moraću da napišem javnosti otvoreno pismo o tiraniji i sramoti koje obeležavaju ove dane. Kakva su ljudska beda ti srpski i jugoslovenski komunisti! u pravu sam što ih u "Vremenu zla" opisujem kao moralne nihiliste.

SUĐENJE ŠESTORICI INTELEKTUALACA

NOVEMBAR 1984.

U Beogradskom okružnom sudu počeo je sudski proces šestorici intelektualaca - Vladimiru Mijanoviću, Miodragu Nikoliću, Dragomiru Olujiću, Gordanu Jovanoviću, Pavlušku Imširoviću i Milanu Nikoliću. Sudi im se za "teško krivično delo udruživanja radi neprijateljske delatnosti", za koje je predviđena kazna i do pet godina zatvora. Naše peticije i protestna pisma rukovodećim forumima Jugoslavije i Srbije ne daju rezultate. Samo im dostavljamo spiskove opozicionara. Šef Titove policije, Stane Dolanc, ne haje na "galamu političkog podzemlja"; ne haju ni državni ni partijski forumi.

Odlučili smo se da pružimo organizovan otpor represiji režima. Osnovaćemo Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja, koji će delovati na teritoriji čitave Jugoslavije i braniti slobodu misli i govora svih njenih građana, bez obzira na nacionalnu, versku i ideološku pripadnost i uverenja. Biće to prvi komitet za odbranu građanskih i ljudskih prava u Jugoslaviji i jugoistočnoj Evropi.

Napisao sam pismo javnosti koje će, osim mene, potpisati Rudi Supek iz Zagreba i Taras Kermauner iz LJubljane.

Dogovorio sam se Supekom i Tarasom da oni u Zagrebu i LJubljani organizuju svoje grupe, koje će se ujediniti s beogradskom. Moramo da požurimo i obrazujemo Odbor pre završetka sudskog procesa šestorici intelektualaca.

RANKOVIĆEVA SAHRANA

15. OKTOBAR 1983.

Rankovićeva sahrana je pokazala opšte opoziciono i antititovsko raspoloženje srpskog naroda. To je događaj o kome se svuda govori. Tito je sahranjen najpompeznije u ovom veku. Rankovićeva sahrana bila je prva masovna demonstracija Srba zbog potčinjenosti u Titovoj Jugoslaviji. Obe su sahrane političke; ljudi se sahranjuju onako kako su živeli.

(Nastavlja se)